Општине таксама „деру” привреднике

Менаџери немачке фирме која се бави прерадом зачинског и лековитог биља отишли су у Хрватску и од тамошњег надлежног министарства добили списак обавеза и трошкова пословања за потенцијалну фабрику у наредних пет година. На папиру су побројане цене административних и комуналних такси, накнада, гаса, струје, воде и свега осталог, са пројекцијом могућег поскупљења. Србију су напустили са  великим знаком питања и празнином у бизнис плану.  Дугорочну рачуницу о трошковима пословања закључно са 2015. годином нико није могао да им да.

Зашто?

Општинске таксе за истицање назива фирме ове године поскупеле су од пет-шест одсто до 500 одсто, а накнаде за коришћење грађевинског земљишта од шест до 180 одсто. Таксе „за списе и радње из области урбанизма”, које такође убирају локалне самоуправе, скочиле су од шест до 24 одсто, док се упис хипотеке на некретнине од марта ове године плаћа два одсто од вредности хипотеке.

Потом, онај ко одлучи да послује у Србији (без обзира чиме се бави) мораће да плати накнаду за заштиту, коришћење и унапређивање општекорисних функција шума – у износу од 0,025 одсто годишњег прихода. Колико тачно и коме ће платити накнаду за унапређење животне средине – разрезаће општине. Зна се само да она максимално може да кошта 0,4 одсто од укупног прихода компаније.

Колико тачно такси и накнада се плаћа зависи од тога чиме се предузеће бави. Фабрика кондиторских производа која запошљава 200 људи месечно има 83 издвајања за локалне и државне дажбине, што је много више него у Немачкој и Чешкој, у којима плаћа између 25 и 35 такси.

Да ли ће списак обавеза које привреда сервисира бити продужен следеће године, а износи увећани, највише зависи од тога колико ће држава определити пара локалним самоуправама. Сваки мањак биће надокнађен преко такси.

Инвеститоре свакако узнемири сазнање да је нека накнада увећана 100, 200 или више одсто, каже Емил Џуџевић, из аустријског „Уника осигурања”. Али их много више брине чињеница да не могу да предвиде трошкове пословања.

– Држава и локалне самоуправе повећавањем цена такси и накнада добијају мало. Није реч о неким великим новчаним износима. Оне међутим губе кредибилитет– каже Џуџевић.

Драгољуб Рајић из Уније послодаваца Србије примећује да се министри често хвале ниским стопама пореза на добит од 10 одсто и ПДВ од 18 одсто. Наметање нових и повећање постојећих накнада, локалних и комуналних такси, по њему, међутим, није ништа друго до прикривено опорезивање.

– Таква политика и неумереност локалних самоуправа тера инвеститоре. Врхунац бахатости је Врњачка Бања, која је фирмарине за велика предузећа са 2.000 динара повећала на 200.000 динара – каже Рајић.

Свако повећање пореза, а различите накнаде и таксе, и према мишљењу Милице Бисић, професорке ФЕФА факултета, то јесу –  повећава трошкове пословања.

– Посебно је лоше када оно потиче од увећања различитих такси и накнада јер је у овом случају обично непредвидиво и врло често произвољно. Наиме, предузеће не може унапред да зна колико ће га коштати фирмарина, или нека друга такса и накнада, јер утврђивање њихове висине није прецизно прописано законом. За разлику од стандардних пореза код којих су обвезник, основица и стопа прописани законом и чију величину предузеће може унапред да предвиди, висина накнаде и таксе утврђује се по непрецизним критеријумима и може да се мења било кад током године без промене закона – каже Бисићева.

Обавезу фирми да плаћају накнаду за заштиту, коришћење и унапређивање општекорисних функција шума без обзира чиме се баве, коментарише на следећи начин:

– Закон о буџетском систему јасно каже да се накнада плаћа за коришћење добра од општег интереса. То значи да би, за разлику од стандардног пореза, чијим се плаћањем непосредно не добија ништа заузврат, накнада требало да се плаћа само уколико се одређено добро – оно за чије је коришћење уведена – и користи. Све накнаде које не испуњавају ову особину, односно које се плаћају независно од тога да ли се неко конкретно добро користи или не, заправо представљају обичан порез – истиче професорка Бисић.

Овакве накнаде, напомиње, не би смеле да се уводе непореским законима, нити да се зову накнадама. Садашња ситуација, у којој се практично порез може увести било којим законом, веома је лоша, како за привреду, тако и за сам буџетски систем, којим се тешко може управљати или водити доследна политика.

Драстично различите цене сервиса уписа хипотеке, условљене вредношћу некретнина, она назива прикривеним опорезивањем. Јер висина административне таксе, како упозорава, треба да буде једнака за услуге које захтевају исти обим посла.

– Овај пример у основи представља посредно опорезивање претпостављеног богатства пореског обвезника, где је претпоставка да је он богатији уколико је већа вредност некретнине на коју се ставља хипотека. Ова претпоставка, колико год наизглед логична, не мора да буде истинита. Оно што је, међутим, још горе јесте да је реч о прикривеном опорезивању– објашњава она.

Неизвесност услова пословања и немогућност правовременог планирања обесхрабрују било које озбиљније улагање и развој. Зато, како истиче наша саговорница, основни економски задатак државе и њене економске политике јесте да смањи неизвесност, а не да је повећава.

Маријана Авакумовић