Бајка на српски начин

Хало, има ли кога ко је данас спреман да мења свет? Знате оно, револуција, идеали, и све што иде са тим. Је л’ остала нека искра од Че Гевариних идеја? И да ли нам је данас потребан неки нови Че?

Том темом бави се екипа представе „Расправа са Че Геваром” аргентинског филозофа Хозеа Пабла Фајнмана, у режији Душана Петровића, чија је премијера вечерас на Малој сцени Атељеа 212.

Лик познатог револуционара тумачи Александар Срећковић, Тихомир Станић је за ову прилику Фидел Кастро, а професорка историје – вишеструко награђивана Бранка Шелић. Ова глумица, добитница Стеријине награде, „Ћурана” на фестивалу у Јагодини, плакете „Љубиша Јовановић”, награде Гардош фестивала и Фестивала у Вршцу, за наш лист говори о нашим личним и друштвеним револуцијама.

– Kомад поставља питање које се тиче сваког од нас: куда иде овај свет, наш град, земља, планета. Размишљајући о Че Гевари суочили смо се са два гранична става: један је да зарад идеала циљ не бира средства, и други да средства често постају толико битна да циљ остане потпуно занемарен. Када види шта се догађа око њега, на улици и у вестима, а не може ништа да промени, човек полако улази у стање неурозе и очаја. Онда се пита: зашто не пођем од себе, зашто ја нисам тај који мења? – каже Бранка Шелић, и објашњава која питања је она себи поставила радећи на овој представи.

– Представа ми је пружила прилику да се запитам над сваким својим даном јер сам пре свега родитељ. Имам сина од девет година, и често се осећам шизофрено јер не знам како да васпитам своје дете. Кад би неко хтео и имао времена да баци поглед на ту децу у основној школи, то би био почетак промена у нашем друштву, али мислим да то никога не занима. Родитељи су преморени, немају времена, снаге и могућности да мењају ни своје дете ни систем, и док сви само причају, а нико ништа не спроводи, насиље у основној школи цвета. И онда кад се суочим са мишљењем Че Геваре, питам се да ли су ригорозним санкцијама и мерама људи ипак успевали да освесте народ. Не живим у убеђењу да смо жртве завере, нити сам школована да водим државу, али видим да нешто не штима, и људе који то наше нечињење користе – сматра наша саговорница.

Ипак, рећи ће неко, није да нисмо ништа чинили. Хтели смо да мењамо власт, успели смо. Сада смо се опет определили на нечињење. Питамо је зато како гледа на нашу последњу буну, петооктобарску и њене рецидиве.

– Нико није очекивао да после петог октобра живи богатије. Наша једина очекивања била су да је лошим момцима место у затвору. Тада смо знали ко је крив и због чега, али сада схватамо да не само што се ни на хоризонту наш проблем није решио, него се и разгранао. И зато не знам шта данас рећи младима. Данас човек који има породицу мора да пристане, такорећи, на све, јер не може да мења систем. То могу да кажем јер сам на сопственој кожи најбоље осетила нешто што је суочавање са тим где живите, а то је болест у породици. Бити болестан данас у Србији је највећа несрећа јер тада видите до које мере систем не функционише. И први пут после много година помислила сам да у нашој земљи нема перспективе, и то ме поражава. Тим пре што моја очекивања нису велика. Врло скромно живим, не жалим се због тога, и не бих да звучим огорчено јер то заиста нисам – каже глумица.

Она додаје да је у овом разговору могла да исприча бајку, „ако би то уопште некога занимало”, али наглашава да жели да прича у име свих оних који немају могућност да говоре а живе испод граница пристојности, и њихова буна остаје без одјека.

– Сваки дан нам доказују да се без сваког од нас може. Шта да онда помисли млад човек: кога да покренем ја који сам за пет минута заменљив, а при том морам да изгледам као Барбика да бих успео у животу? Људи су зато постали инертни, преморени су, нема ко да их подржи, и страх им је највећа кочница. Још увек нисам изгубила веру да може нешто да ме покрене, али сам изгубила наду да сама могу да мењам свет. Мада, треба знати да је и ентузијазам потрошна роба.

Где наша саговорница вид кључ решења, искру непристајања и личне побуне у нашем свакодневном животу:

– Окренути се себи као људском бићу, а не само ка својим потребама. И мењати угао гледања. То је спас. Ако томе још додате хумор, онда се ствари мало релативизују, па човек боље воље крене даље. То сам научила од мог Че Геваре, дивног човека, некадашњег управника Муција Драшкића. Ако нисте сувише агресивни у тој жељи да мењате стварност, онда лакше мењате своју свакодневицу. Немерљиво је кад нађете блиско биће са којима можете све да делите, и заједно већ чините корак ка бољем друштву. Страст у животу и послу који радите такође је битна. И свест о важности превентиве, у било којој сфери живота мора да нам буде на памети. И због свега тога, питања у нашој представи су отворена, али не остављају горак укус у устима.

Мирјана Сретеновић

------------------------------

Идеали у другом плану

„Овај текст се не бави Че Геваром као романтичним јунаком. Напротив. Преиспитује наслеђе које је он оставио, и методе које подразумевају насиље и оружану борбу. Писац говори и о нашем добу када више не царују идеологије али су идеали остали у другом плану. Како онда њихова борба изгледа нама који око себе видимо неправду, беду и насиље а сувише благо реагујемо – каже редитељ Душан Петровић, у чијој глумачкој подели су и: Милош Тимотијевић, Владислав Михаиловић и Драгана Ђукић. Композитор је Ирена Поповић, костимограф Драгица Лаушевић, а сценограф Марија Калабић.