Жерар де Кортанс: Наполеон је био касапин

Специјално за Политику из Париза
Потомак наполитанског разбојника и једне од најстаријих италијанских аристократских породица, Жерар де Кортанс је у породичној историји пронашао непресушни материјал за своје романе. Аутор је више од 60 књига, романа, есеја, антологија, преведених на двадесетак језика, међу којима је и роман „Асам”, који је у српском преводу објавила „Лагуна”. За ово дело 2002. године добио је престижну књижевну награду Ренодо.

Познати су његови есеји о сликарству, монографије, биографија Пола Остера, као и књига о надреализму, у којој помиње и Душана Матића. Уочи доласка у Београд, где ће учествовати на књижевним сусретима „Молијерови дани”, сą Кортансом смо разговарали недалеко од париског седишта издавачке куће Галимар, у којој води едицију „Фолио биографије”.

На који начин прилазите историјској грађи?

Користим историјске архиве, студије и есеје, али важно место заузимају породичне приче, начин на који је мој деда причао о породичној историји. Он није био историчар, ни интелектуалац, већ је препричавао оно што је чуо у породици и то мењао, деформисао тако да је прича добијала митолошки карактер. Његова представа породичног дворца, на пример, ни најмање не одговара истини. Причао је како је са родитељима напустио замак у коме више није било ничега, снег је падао кроз празна прозорска окна на којима су гореле свеће. Ништа од тога није тачно, али као писца ме то фасцинира.

Породична историја у Вашим романима је уско повезана са великим историјским превратима, од Наполеонових освајања преко уједињења Италије до појаве фашизма...

За мене су то пре генеаолошки него историјски романи. Нисам желео да у њима представим „историјску истину”. Моја књижевна теорија је да писци испуњавају рупе у историји. Питање је шта је уопште историјска истина и да ли смо у стању да докучимо суштину историјских догађаја. Историја ме интересује из личних разлога, али и зато што живимо у свету у коме је неопходно да се стално подсећамо историје. Имао сам среће да живим у потпуно нетипичној породици италијанских имиграната с краја 19. века.

Преци са очеве стране су учествовали у Првом крсташком рату, 1099. године, и на путу из Јерусалима су се настанили у Италији, све док мој деда није емигрирао у Француску и постао таксиста у Марсеју, иако је породица буквално подигла Италију у којој се и данас осећа присуство мојих предака, у називима замкова, улица, на портретима.

Мајка је пореклом из Напуља, њен отац је био радник који је свирао хармонику суботом увече као многи Италијани и који је био директни потомак Фра Дјавола, друмског разбојника и бунтовника који се дигао против Наполеонових трупа. Аристократско порекло, с једне, и радничко порекло, с друге стране, били су одлична грађа за романе.

Ваш портрет Наполеона није најбоље примљен у Француској.

То је зато што га представљам као касапина који је запалио Европу. Да је Корзика остала Енглеска никада не би чули за њега. Овако је монструозни син Француске револуције. Погађа ме то што је опљачкао Италију, не само у војном смислу. Његове трупе су опустошиле археолошка налазишта, музеје, виле. Више од 40 одсто уметничких дела никада није пронађено, поломљена су, уништена, оштећена на путу између Италије и Париза.

Ваши родитељи су одбацили своје порекло?

У потпуности. Били смо веома сиромашни, живели смо у близини бувље пијаце, у двособном стану од 25 квадрата. Славна прошлост је заборављена, као и преци међу којима је било амбасадора, епископа, племића сą краљевског двора. Забранили су ми да говорим италијански и обесхрабривали ме у настојању да сазнам нешто више. Судбине мојих родитеља су биле повезане, суочавали су се са одбацивањем италијанских имиграната у Француској почетком 20. века. Крајем 19. века градоначелник Нице је изабран са програмом у коме је било предвиђено депортовање Италијана преко границе.

То се и данас догађа неким имигрантима у Француској.

Да, наравно. То је оно што ме интересује, не Александар Дима (иако много волим овог писца). Пишем о прошлости да бих рекао нешто о садашњости. Погледајте пројекат уједињене Европе, то је изузетна идеја, да се земље уједине економски, политички, идејно, али сведоци смо да не функционише најбоље. Искључујемо све оно што мислимо да може да нас доведе у опасност. То је својствено људима, и зато у њих имам мало поверења. Историја бивше Југославије показује како од једног до другог тренутка све може да склизне у страхоте међу онима који су се до јуче добро слагали, живели и градили заједно.

Узмите Ван Гога, који је донео револуцију у сликарству. Док се шетао улицама града Екс-ан-прованс био је само једна протува на коју су деца бацала камење, а у исто време је стварао изузетна дела.

Да ли је ово одбацивање идентитета водило ка интересовању за јужноамеричку књижевност?

Најбољи начин да се заборави Италија био је да се научи страни језик, а шпански нема додирних тачака са италијанским. Када ми је било 18 година упознао сам Кортасара, Фуентеса, Љосу, Сабата који су ме опчинили. Они су ме и саветовали шта да читам. Привукао ме је спој фантастике и политике у јужноамеричкој књижевности, као и једна форма барокног стила. И данас ме највише привлачи књижевност ван граница Француске. Савремена француска литература ме ни најмање не интересује, да читам књигу о нечијем разводу или о социјалним случајевима у париским предграђима. Већина француских писаца данас пише о свом животу, а за то ме је баш брига. Више волим поново да прочитам класике, Балзака и Сенеку на пример.

.........................................................

Пријатељство са Душаном Матићем

Међу књижевницима које сте сретали у Паризу био је и српски надреалиста Душан Матић...
Често смо се сретали када је долазио у Париз са својом женом и причали о надреализму. Он је већ био у годинама, и често се присећао својих затворских дана за време рата и звука затворских врата која се затварају за њим. Причао је о Бретону, кога је добро познавао, и његовом погледу на надреализам и дадаизам, оличеном у младим људима који су изазивали систем. Причао је о књижевницима који су се окренули филму, о комунизму, Титу и рату, о систему који уништава људе. Од њега сам сазнао о блиским везама српских надреалиста са Паризом, о свету који има мало тога заједничког са данашњим.