Звуци НАТО ракета у Њујорку

Изложба под називом „Србија: често постављана питања” или у оригиналу „FAQ Serbia: Frequently Asked Questions” отворена је у галерији Аустријског културног форума у Њујорку. На изложби су представљени радови уметника из Србије, Аустрије, Румуније, Турске, Велике Британије, Албаније, Хрватске, Словеније и Грчке. Међу уметницима су Биљана Ђурђевић, Милица Томић, Урош Ђурић, Зоран Тодоровић, Раша Тодосијевић, Катарина Здјелар, Даринка Поп Митић, београдски Кunsthistoriches маузолеум (пројекат познат са прошлогодишњег Октобарског салона), Јохана Кандл, Паул Алберт Лајтнер, Ахмет Огут, Дан Перзовски, Анри Сала, Валтер Стајнахер и Стефанос Цивопулос. Кустоси изложбе су Бранислав Димитријевић и Андреас Штадлер.

„Суочени са стеротиповима који су годинама у медијима, посебно у Америци, стварани о Србији, овом изложбом пружамо америчкој јавности могућност да се такве предрасуде преиспитају, објашњава наш саговорник Бранислав Димитријевић. „Изложба се зове „Serbia: Frequently Asked Questions” („Србија: често постављана питања”), а скраћено „FAQ Serbia”. FAQ је усвојена скраћеница за наведени термин и изговара се „еф-еј-кју”.

Америчка јавност заправо веома мало зна о Србији (али и о читавој Европи осим највећих земаља), а савремене, критичке уметничке праксе нуде значајан канал за отварање комуникације. Посебно зато што се ради о врхунским уметничким остварењима, а Њујорк је посебно познат по томе што има „њух” за нешто што је за њих ново, а опет одговара високим стандардима који су овде успостављени. Имам утисак да постоји све већа радозналост за уметност из Србије, и прилика да имамо овакву изложбу на Петој авенији јесте јединствена. Позив који сам добио јесте резултат овакве знатижеље и осећаја недостатка адекватног импулса да се промене неки претходно формирани утисци. Квалитетна али и критички рефлективна уметност има потенцијал за ово јер је у природи савремене уметности да не нуди лаке одговоре и једноставна значења.

Поред српских уметника, определили сте се и за уметнике из региона. Ту je и Албанац Анри Сала. Чиме је руковођен овај избор?

Радови се на различите начине и у различитим медијима баве ситуацијом у Србији, међународним околностима ратова у Југославији, као и критичким приступима према стереотипима који су о Србији настали управо као последица тих ратова. Ради се пре свега о отвореном преиспитивању културних, политичких и економских логика које су довеле до овако сложене ситуације. Изложба не приступа „српском случају“ као изолованом и специфичном већ као симптому међузависних процеса глобализације и етничке партикуларизације. Изложба се управо бави универзалностима неких питања која су, иако карактеристична за српско друштво, заправо рефлексије глобалних политичких, економских и културних околности у којима активно делују и савремену уметници.

Уметници нису бирани по националности нити се ради само о уметницима из региона (осим што сам настојао да половина уметника на изложби буду из Србије) већ по томе колико су у свом раду осетљиви, промућурни и специфични у односу на питања која се на изложби постављају. Рад Анрија Сале један је од кључних радова у овом контексту и бави се НАТО бомбардовањем Србије 1999. Тај рад је показан у Београду на изложби „Situated Self” у МСУ 2005, и заправо је снимак једног нашег суграђанина који беспрекорно својим гласом имитира злогласни звук ракета „томахавк” које су падале по нашим главама.

(/slika2)

Одабрани радови говоре о трауматичним догађајима. Шта тиме поручујете иностраној публици?

Наш циљ је да упутимо америчку јавност, као и било коју јавност укључујући и нашу, на чињеницу да је једино критички однос према властитој заједници и према понекад кобној имагинарности сваког идентитета, пут ка друштвеном сазревању. Свако друштво има своје трауматичне историјске одговорности, али су углавном друштвени механизми баждарени тако да се ова питања помету под тепих. С друге стране, никако не треба запасти у неку морализаторску самокритику већ ствари поставити у релације. На пример у релације с оном критичком уметношћу у Америци која тек има много шта да каже о начинима на које је америчка интервенционистичка и арогантна спољна политика проузроковала да се и америчка култура тумачи у таквим оквирима.

Отуда је универзалност наше позиције релевантна, јер овде се не ради о критици Америке, Србије или Аустрије као три земље које су у овом пројекту симболички инволвиране и које све носе тежак терет стереотипног посматрања. Управо обрнуто, ми се постављамо насупрот оваквим националним предрасудама, и успостављамо критичку и уметнички релевантну оштрицу према свима заједничким феноменима који су довели до глобалне кризе. На пример, рат у Југославији није био тек обрачун неких завађених балканских племена који би стално да се покољу, већ и право лице глобалног неолибералног капитализма, јер, зар не почиње рат у самом моменту започињања транзиције са социјалистичког на капиталистички систем у СФРЈ? Рат се поново показао кључним за одлучујући процес „првобитне акумулације капитала”.

Овде бих и тражио разлог због кога ову изложбу није финансијски подржала српска држава (иако се, да подвучем, ради о уметничкој промоцији Србије без преседана у САД). Не мислим да се ради о неком конкретном отпору већ о чињеници да с постојећим државним буџетом земље у којој не раде фабрике, за културу нема много слуха. То је свакако поразно, али уместо да празно ламентирамо морамо пронаћи алтернативна решења, а Америка је за ово и упутан пример. Јер њихов систем је толико различит од нашег, а и читавог европског система. Тамо чак не постоји ни министарство културе па је ипак уметничка продукција на завидном нивоу, а приватна улагања у културу су већа него било где другде. Наравно, ово поређење је незахвално, али, верујте ми, у просеку сам на њујоршким улицама видео мање нових модела луксузних аутомобила него у сиромашном Београду.

(/slika3)

Пре две године српска уметност такође је представљена у Америци. Да ли ће се тај континуитет наставити?

Да, ако мислите на изложбу „О нормалности”, она је била тада представљена у Вашингтону у Кацен арт центру. То је био пројекат Музеја савремене уметности и кустос је био Дејан Сретеновић. Радило се о обимном „прологу” и изложби коју сада радимо јер је представљена уметност у Србији током деведесетих. Изложба је добила одличне критике укључујући и дужи текст у „Вашингтон посту”. Такође, битни су и други наступи, као што је и онај на венецијанском бијеналу прошле године с пројектима Зорана Тодоровића и Катарине Здјелар, који је и био непосредан повод за позив који сам добио од њујоршког АЦФ-а.

Подсетићу вас да је критичар „Њујорк тајмса” тада издвојио српски павиљон међу три најбоља на целом бијеналу. Тај тренд се наставља и ове године на Бијеналу архитектуре изврсним пројектом групе Шкарт и комесара Јована Митровића.

Наравно, оно због чега се овакве изложбе раде јесте пре свега подршка уметницима да њихов рад буде учињен видљивијим, и то на овако значајној културној сцени каква је њујоршка. Многи уметници одавде већ увелико излажу по најпрестижнијим музејским и галеријским просторима у свету. То да је визуелна уметност најмање јавно и финансијски подржаван уметнички израз у нашој земљи, говори само у прилог изузетности тих уметника.

С друге стране, свака изложба треба и да исприча неку причу, а не да буде ревија, јер само у адекватном контексту различити радови на изложби могу један другог да надопуне. Тако се од учесника на изложби ствара заједница у конверзацији. А изложба онда даље посредује ту конверзацију публици, која треба да буде довољно испровоцирана да заузме свој став и своје место у овом разговору.