Може ли Техеран сам

Русија је одлучила да се придружи ембаргу на испоруке наоружања Ирану. Предвиђене испоруке руских тенкова Т-90С, ПВО система С-300 и ратних бродова су отказане. Колико то слаби иранску војну моћ и може ли то бити фактор који би натерао Техеран да одустане од свог нуклеарног програма? Има ли Иран војну индустрију способну да произведе модерна борбена средства неопходна за одбијање евентуалног напада од стране САД, или Израела?

Док САД са Ираном играју покер, Иран са свима игра шах. Захваљујући управо нуклеарном програму и протоку времена Техеран постаје најутицајнија сила у региону, а Вашингтону једино остаје да живи у садашњој зони сумрака између будућег новог власника атомског оружја и рата са њим. Барак Обама, заправо, и нема истинску алтернативу поводом тог питања.

Због свега тога ни руски ембарго на испоруке оружја неће зауставити Техеран у настојању да се домогне атомског оружја. Наиме, Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву од још око 350.000 људи, тако да је то у класичном смислу респектабилна снага. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови, од укупног броја од 1.613 тенкова само је 480 модерних типа Т-72. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен” и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија са својих 8.200 топова. У саставу копнене војске је и 230 хеликоптера разних типова.

Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу са било ким нико неће на копнену инвазију Ирана. Превише велика територија и претежак терен. Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „шахаб-1”, домета од 1.300 км, до „шахаб-3” са дометом од 2.000 км. Ту су и пројектили мањег домета типа „гадр” и „саџил”, док је статус ракете средњег домета типа „ашура” за сада непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.

Иранска авијација поседује 312 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чини 44 америчка авиона Ф-14 „томкет” још из времена шаха Резе Пахлавија, 35 бивших ирачких авиона „миг-29” и десет ирачких „миража Ф-1Е” који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује” 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку. Наравно, после Техеран није хтео да врати те авионе Багдаду.   

У саставу авијације лете и амерички ловци бомбардери Ф-5 „тајгер” и Ф-4 „фантом”, руски авиони „Су-2” и „Су-24”, али и домаћи авиони Ф-7 „азаракш”, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5 тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали. Процене су да је од свих америчких авиона у саставу иранске авијације сада оперативно око 60 одсто, а од руских око 80 одсто.

Одустајање Москве да Техерану прода ПВО систем С-300 јесте проблем за иранску заштиту нуклеарних постројења, иако за блиску ПВО Иранци имају сасвим довољно ракета „кротал”, „репир”, „тајгеркет”, „хоук”, „стингер” и „стрела-2М”. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају руске пројектиле СА-5 и„ тор-М1”, али у мањем броју.

Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „тир” возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „далам”, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час. Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „шквал”, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја. Та торпеда лансирају се и из руских подморница класе „кило”, а Иран поседује три такве подморнице. Ниједан ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „шквал”, који је, узгред, несрећно потопио и руску нуклеарну подморницу „Курск”. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи пловидбу кроз Хормуз. Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране”, стратегију асиметричног рата на мору. Са једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, са друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.

Дакле, одлука Москве да не испоручи руско оружје Техерану неће зауставити ирански нуклеарни програм. Отишло се исувише далеко...