Заволите себе онакву каква сте

Уверени сте да на вама нико ништа не види сем ваших пунијих ногу? Велик вам је нос, мале груди, превелика позадина? Да ли уопште постоји жена која не вуче за собом терет својих мана, било да су оне праве или умишљене? Чини се да је крајње време да промените начин на који себе видите у огледалу. Усправите се и претворите своје комплексе у предности и почните коначно да волите саме себе баш онакву каква јесте.

Направите једноставан експеримент: разговарајте о својим комплексима са добром пријатељицом. Реците јој шта све не волите на себи, рецимо: уши, целулит, изражену стражњицу, кратке ноге… Вероватно ће се извикати на вас и почети да уверава да бар за 95 одсто нисте у праву. Према њеном виђењу, вероватно је ваш недостатак незнатан и стварно нисте у праву кад толико мучите саму себе. Убрзо ће наставити у таквом тону, да би кроз причу почела да вас упоређујете са собом, а највероватније ће на крају почети да вам износи на видело свој случај, те ће тако прича да се врати на почетак, али ће у том случају уместо вас, она бити та која врло вероватно има "стварне" проблеме са изгледом. Тако ћете доћи у прилику да чујете све оно што ви ни не примећујете на њој. Јер, она можда и има мало пљоснат нос, сувише кратке прсте и танку косу. Груди јој нису баш симетричне, али ви то сигурно нисте ни приметиле док вам она сама то није рекла. Уосталом, сасвим искрено ћете помислити и рећи, то је саставни део њене личности које је и чине толико посебном. Међутим, она о томе ништа не жели ни да чује и нећете је никако разуверити, као што и она није вас у погледу ваших мана када је покушала да вас утеши. Дакле, закључак који се намеће јесте да свака жена, препуштена својим сумњама и страховима, тешко прихвата личне недостатке, упркос чињеници да их околина и не примећује. Стручњаци кажу да је реч о феномену званом "психолошко зумирање". Жене лако заборављају своје лепе груди, да би се тужиле на свој заобљени стомак. Сламају се над том ситницом, заборављајући при томе на свеукупан позитиван утисак које остављају на околину. Тако настаје и она чврста увереност да за све своје професионалне, љубавне и личне неуспехе дугују свом неугледном изгледу. Процењујемо се према погледима које нам упућују, а комплексе градимо на темељима чињеница да нисмо у складу са очекивањима других. Себе процењујемо према једном једином критеријуму, који је негативан, док друге никада не процењујемо тако детаљно и немилосрдно. Питање које се просто намеће је: ако толико не ваљамо саме себи, како то да смо успеле да остваримо везу са мушкарцем који нам се допада? Да ли је могуће да он не види добро? Или је ипак реч о нечем другом – односно да је у нама видео наше врлине а не мане. Размислите ко је у праву?