Тајни кôд за Да Винчијев кôд

Како ли је то промакло домишљатом и довитљивом Дену Брауну?

За неодгонетнутом тајном Леонарда да Винчија, која је столећима претрајала, трагао је, по свему судећи, на погрешном месту. А она је крила – ни мање, ни више – једини кључ за откључавање скривеног кôда који је веома читани списатељ, наводно, пронашао у нечем другом.

Да ли су га тек недавно научници открили?

Бројни новинари и писци иступили су своја пера (или улубили дугмад на тастатурама) покушавајући да оспоре или подрже једну од најбоље продаваних књига у свету.

Ренесансни геније (сликар, научник, инжењер, изумитељ, градитељ и ко зна шта још), који је за себе рекао да је „човек без дипломе”, био је обдарен веома ретком способношћу: левом руком је без по муке писао уназад и здесна налево, тако да се његови рукописи (за живота није ни словце објавио) могу прочитати само у огледалу.

Ако мислите да то свако може, откуцајте шта год вам падне на памет и окрените према зрцалу. Као што сте се и сами уверили после ко зна колико покушаја.

И каква је то сада тајна над тајнама?

Седам до десет одсто одраслог становништва сврстава се у леворуке, а многи су се и те како извештили у писању унатрашке. Али и даље нису у стању да распознају изокренуте приказе или „огледалске слике”, иако је за малишане то уобичајена појава, саопштено је скоро на саветовању европских неуронаучника.

Подучавање одраслих читању изискује, међутим, да се мождано средиште за вид (визуелни центар) подвргне озбиљном мењању, укључујући овладавање заборављеном вештином да се предмет и његов одраз препознају као истоветни.

Познати когнитивни научник Станислас Деаен, професор на Француском колеџу, верује да је мождана област у којој се налазило такво, људима неопходно умеће, у скорој еволуционој прошлости променила своју изворну сврху. Проучавања указују да малени одељак визуелног система ступи у дејство (активира се) опажањем написаних речи, због чега га је он назвао облашћу визуелног обликовања речи.

У међувремену се навелико расправљало до које се мере она усавршила (специјализовала) за препознавање речи, а отуда и за одазивање на слике. Француски истраживач сматра да се од распознавања предмета преобратила у препознавање речи.

Управо овај делић средишта за вид могао би да буде задужен за то да поједини примати препознају себе у огледалу, чак и одраз тигра, што представља велико преимућство у еволуционом преживљавању. И не само то: он је пресудан за читање, а могао би да расветли зашто малишани праве грешке, стручно прозване „рано огледалско читање”.

Раније се претпостављало да су једино дислексична деца (неспособна да читају) склона да бркају B и D и P и Q и да, с времена на време, своја имена пишу унатрашке. Доцније се испоставило да се ни остала у томе не разликују.

А погрешка настаје из једноставног разлога: када почну да уче читање, малишани морају, најпре, да забораве поменуту стару вештину, важну за преживљавање. Сагласимо ли се да је тако, наведена област код одраслих требало би да буде неосетљива на то која је од двеју „огледалских слика” опажена када дође до описивања, а осетљива на разликовање виђених речи и слова. Управо је то потврђено на снимцима мозгова зрелих писмених људи, начињеним функционалном магнетном резонанцијом.

Поједини начини писања, као што је двосмерни старогрчки (наизменични редови се читају у супротним смеровима), подржавају описану наклоност, испољену пре сваког описмењавања. Исти налаз важи, у суштини, за већину азбука. А како се сналазе неписмени мајмуни?

Дотично подручје у мајмунском мозгу веома је осетљиво у препознавању појединих облика – рецимо на Y, T и L, посведочили су други истраживачи. Када се линија спајања у тим словима опази у природи, олакшано је сналажење у простору: да ли је неки предмет испред или иза другог. Људски мозак од давнина разликује овакве обрасце, због чега су слична слова увелико заступљена у свим азбукама.

И сама писменост је, на свој начин, утицала на мењање мозга, наглашава Станислас Деаен, а то је поткрепљено упоређивањем одзива писмених и неписмених одраслих људи. На лицима се, на пример, уочавају различити изрази. Читање је, по свему судећи, плод унапређивања визуелног опажања.

У сваком случају, никада није касно: сличан мождани одзив појављује се и код одраслих и код малишана када крену да сричу слова.

------------------------------------

И Никола Тесла

Када је Леонардо да Винчи писао о мешању звукова, мириса и осталих чулних опажаја у својем идеалном врту, вероватно је саопштавао синестезичко гледиште (синестезија – способност једног ненадраженог чула да осети надражај друго чула).

Многи уметници, научници и проналазачи говорили су да је синестезија извориште њихових надахнућа. Иако се филозоф Џон Лок сматра првим који је био способан за синестетички доживљај, можда Аристотел и Питагора своје велике спознаје дугују, управо, тој моћи.

Не заборавимо нашег Николу Теслу, писца Владимира Набокова, физичара Ричарда Фејнмена, сликара Василија Кандинског итд.