Tajni kôd za Da Vinčijev kôd

Kako li je to promaklo domišljatom i dovitljivom Denu Braunu?

Za neodgonetnutom tajnom Leonarda da Vinčija, koja je stolećima pretrajala, tragao je, po svemu sudeći, na pogrešnom mestu. A ona je krila – ni manje, ni više – jedini ključ za otključavanje skrivenog kôda koji je veoma čitani spisatelj, navodno, pronašao u nečem drugom.

Da li su ga tek nedavno naučnici otkrili?

Brojni novinari i pisci istupili su svoja pera (ili ulubili dugmad na tastaturama) pokušavajući da ospore ili podrže jednu od najbolje prodavanih knjiga u svetu.

Renesansni genije (slikar, naučnik, inženjer, izumitelj, graditelj i ko zna šta još), koji je za sebe rekao da je „čovek bez diplome”, bio je obdaren veoma retkom sposobnošću: levom rukom je bez po muke pisao unazad i zdesna nalevo, tako da se njegovi rukopisi (za života nije ni slovce objavio) mogu pročitati samo u ogledalu.

Ako mislite da to svako može, otkucajte šta god vam padne na pamet i okrenite prema zrcalu. Kao što ste se i sami uverili posle ko zna koliko pokušaja.

I kakva je to sada tajna nad tajnama?

Sedam do deset odsto odraslog stanovništva svrstava se u levoruke, a mnogi su se i te kako izveštili u pisanju unatraške. Ali i dalje nisu u stanju da raspoznaju izokrenute prikaze ili „ogledalske slike”, iako je za mališane to uobičajena pojava, saopšteno je skoro na savetovanju evropskih neuronaučnika.

Podučavanje odraslih čitanju iziskuje, međutim, da se moždano središte za vid (vizuelni centar) podvrgne ozbiljnom menjanju, uključujući ovladavanje zaboravljenom veštinom da se predmet i njegov odraz prepoznaju kao istovetni.

Poznati kognitivni naučnik Stanislas Deaen, profesor na Francuskom koledžu, veruje da je moždana oblast u kojoj se nalazilo takvo, ljudima neophodno umeće, u skoroj evolucionoj prošlosti promenila svoju izvornu svrhu. Proučavanja ukazuju da maleni odeljak vizuelnog sistema stupi u dejstvo (aktivira se) opažanjem napisanih reči, zbog čega ga je on nazvao oblašću vizuelnog oblikovanja reči.

U međuvremenu se naveliko raspravljalo do koje se mere ona usavršila (specijalizovala) za prepoznavanje reči, a otuda i za odazivanje na slike. Francuski istraživač smatra da se od raspoznavanja predmeta preobratila u prepoznavanje reči.

Upravo ovaj delić središta za vid mogao bi da bude zadužen za to da pojedini primati prepoznaju sebe u ogledalu, čak i odraz tigra, što predstavlja veliko preimućstvo u evolucionom preživljavanju. I ne samo to: on je presudan za čitanje, a mogao bi da rasvetli zašto mališani prave greške, stručno prozvane „rano ogledalsko čitanje”.

Ranije se pretpostavljalo da su jedino disleksična deca (nesposobna da čitaju) sklona da brkaju B i D i P i Q i da, s vremena na vreme, svoja imena pišu unatraške. Docnije se ispostavilo da se ni ostala u tome ne razlikuju.

A pogreška nastaje iz jednostavnog razloga: kada počnu da uče čitanje, mališani moraju, najpre, da zaborave pomenutu staru veštinu, važnu za preživljavanje. Saglasimo li se da je tako, navedena oblast kod odraslih trebalo bi da bude neosetljiva na to koja je od dveju „ogledalskih slika” opažena kada dođe do opisivanja, a osetljiva na razlikovanje viđenih reči i slova. Upravo je to potvrđeno na snimcima mozgova zrelih pismenih ljudi, načinjenim funkcionalnom magnetnom rezonancijom.

Pojedini načini pisanja, kao što je dvosmerni starogrčki (naizmenični redovi se čitaju u suprotnim smerovima), podržavaju opisanu naklonost, ispoljenu pre svakog opismenjavanja. Isti nalaz važi, u suštini, za većinu azbuka. A kako se snalaze nepismeni majmuni?

Dotično područje u majmunskom mozgu veoma je osetljivo u prepoznavanju pojedinih oblika – recimo na Y, T i L, posvedočili su drugi istraživači. Kada se linija spajanja u tim slovima opazi u prirodi, olakšano je snalaženje u prostoru: da li je neki predmet ispred ili iza drugog. Ljudski mozak od davnina razlikuje ovakve obrasce, zbog čega su slična slova uveliko zastupljena u svim azbukama.

I sama pismenost je, na svoj način, uticala na menjanje mozga, naglašava Stanislas Deaen, a to je potkrepljeno upoređivanjem odziva pismenih i nepismenih odraslih ljudi. Na licima se, na primer, uočavaju različiti izrazi. Čitanje je, po svemu sudeći, plod unapređivanja vizuelnog opažanja.

U svakom slučaju, nikada nije kasno: sličan moždani odziv pojavljuje se i kod odraslih i kod mališana kada krenu da sriču slova.

------------------------------------

I Nikola Tesla

Kada je Leonardo da Vinči pisao o mešanju zvukova, mirisa i ostalih čulnih opažaja u svojem idealnom vrtu, verovatno je saopštavao sinestezičko gledište (sinestezija – sposobnost jednog nenadraženog čula da oseti nadražaj drugo čula).

Mnogi umetnici, naučnici i pronalazači govorili su da je sinestezija izvorište njihovih nadahnuća. Iako se filozof Džon Lok smatra prvim koji je bio sposoban za sinestetički doživljaj, možda Aristotel i Pitagora svoje velike spoznaje duguju, upravo, toj moći.

Ne zaboravimo našeg Nikolu Teslu, pisca Vladimira Nabokova, fizičara Ričarda Fejnmena, slikara Vasilija Kandinskog itd.