Сукња за свако место

Од нашег специјалног извештача
ГЛАЗГОВ, септембра – Ко би вам у Глазгову могао први пожелети добродошлицу, ако не наочити мушкарац у килту. Ед Мекнил, добро загазио у педесете, виталан, насмејан... Помаже му млађана, порцулански витка, Лиза, која као да тренира џудо, а заправо завршава студије биологије. Као од шале, Лиза убацује наше кофере у гепек комбија, седа за волан, док господин Мекнил узима микрофон и започиње чудесну причу о Глазгову. Овде мушкарци са поносом носе сукњу и причају много, а жене – возе комби и једва проговарају.

Глазгов је највећи град Шкотске са око 630.000 становника. Овде је 1931. године живело чак 1.088.000 становника, али су се како је индустријска револуција посустајала становници селили у нове градиће. Данас Глазгов више живи од старе славе, а некада је то било друго по величини и значају место британске империје у викторијанском добу.

Град паркова и музеја

То је највећи викторијански град на свету, град чудесних паркова, музеја и пабова, у којем по чувеној енглеској трави уместо голубова шетају галебови, а улицу уместо мачака претрчавају – лисице. За шест дана боравка видели смо само једну једину мачку, црну као ноћ, и најмање 20 лисица које су нам прешле пут. Галебови нису чудна појава, ипак је лука, до које се стиже реком Клајдом, на свега 20 миља од центра града.

Мали по броју становника, али велики по слави, Глазгов данас има чак три универзитета: Глазгов универзитет, Сент Ендрјуз универзитет и Стретклајд. На једном од њих, Сент Ендрјуз универзитету, у јуну 2005. географију је дипломирао принц Вилијам, старији син трагично настрадале принцезе Дајане. Своје студентске дане овде је провео и премијер Тони Блер, а по једном од колеџа, пре велике филмске каријере, мувао се и глумац Шон Конери, истина не као студент, већ као разносач млека.

Имена оних који су славу Шкотске пронели светом а били су студенти Универзитета у Глазгову, стоје уписана на металној огради виртуозне израде и лепоте. Ту су Келвин, Адам Смит, Листер, Џејмс Ват, Максвел, Барнет... Национални цвет Глазгова је, веровали или не, чичак, а оно што дефинитивно даје душу овом шкотском граду јесу звуци гајди и навијачи. За гајдашем ићи доноси срећу, поручили су домаћини великог Европског конгреса неуролога недавно одржаног у овом граду, а који су свечано отварање увеличали фантастичним звуком гајди. "Каледонијан пајпс енд драмс" оркестар, састављен од 14 гајдаша, међу којима је и једна девојка, и седам момака који су ударали у бубањ, бацајући палице високо изнад себе, као најспретније мажореткиње, свирали су химну "Флауер оф Скотланд". Ово је песма коју понесете у ушима, јаче и чвршће од било којег сувенира из овог дела света. То је песма уз коју су се шкотске војне регименте бориле на Галипољу и широм Индије, али и коју су певале шкотске болничарке и докторке у британским мисијама које су у Србији 1914. године неговале српске војнике оболеле од тифуса пегавца у Ваљевској болници.

Гајдаши су наравно у килтовима разних десена, зависно од тога којем клану припадају, али у тартан (то значи карираним) килтовима су и навијачи. Грозница суботом увече овде пролази у знаку навијача. Они – буцмасти, од вишка пива црвених образа, у килтовима и са великим перима на глави. Оне – у црним ултра мини-сукњицама, блузицама са бретелама из којих кипи на све стране, у сандалицама на танке каишчиће. А, напољу, вече, 12 степени Целзијуса, пада киша. Нема везе, гинис греје боље од сваке фуруне. Спорт ми није јача страна, па нисам схватила ко је те вечери губио, а ко добио фудбалску утакмицу, али нико није изгледао потиштен. Девојке на чијем су лицу били исцртани мачји бркови и обрве, заузеле су чак и ватрогасни аутомобил, па право око Џорџ сквера, "срца Глазгова".

Вода живота

Ако Глазгов желите да упамтите и у непцима, јело које мора да се проба је хагис. Наравно, плодови мора доступни су у сваком и јефтинијем и скупом ресторану, али хагис је, без сумње, најпознатији шкотски кулинарски специјалитет. Први податак да је реч о јелу које се спрема од овчијих изнутрица не сме вас одвратити да га пробате, мада је много оних који памте сцену из филма "Горштак", када Кристофер Ламбер помиње хагис Шон Конерију, а овај се – антологијска сцена – мршти.

Ко се мршти, пропустиће јединствени специјалитет. Хагис истина садржи љуткасто зачињено месо од овчијих изнутрица, оплемењено необичним зачинима, а служи се уз пире од репе са парадајзом. Српски стомак ће га, још једна истина, памтити који дан дуже, па се препоручује умерено пробање.

Шкотска је, наравно, најпознатији светски произвођач вискија. На гелику (а чак 66 одсто становника Шкотске говори гелик) зову га "водом живота". Не можемо а да не приметимо да га неки стварно пију као воду, па у Глазгову треба бити спреман и за суочавање са мање пријатним сценама са "мокром браћом". У Шкотској се производи око 200 различитих врста вискија, а најбољи су они који стижу из дестилерија са високих брда и такозвани "сингл малт" виски, који је чист, значи који се не меша са другим састојцима и који се прави само у једној дестилерији. Одговор на питање који је шкотски виски најбољи, једноставно не постоји. Неки се пију у вечерњим сатима, на крају радног дана и пред починак, други као аперитив.

Неоправдано у сенци вискија остају многи шкотски проналасци као што су телефон Александра Бела, лек пеницилин доктора Александра Флеминга, термос боца, први антисептик за стерилизацију хируршких инструмената доктора Џозефа Листера, веровали или не, мармелада и на крају овца Доли, прва успешно клонирана животиња. Ту су и чувене логаритамске таблице, па парна машина Џејмса Вата, бицикл, голф, пнеуматске гуме, прва колор фотографија...