Све за један долар

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, септембра – Кад смо јој поставили питање, Саја се мало замислила, осврнула око себе и у недоумици слегла раменима. Онда се одједном сетила, па показала велики нарамак наслаганих пластичних боца:

„Можда овај сок од јабуке!“

Саја је касирка у радњи која се зове „Долар три” (у преводу „Доларско дрво”), у великом тржном центру у Роквилу, предграђу Вашингтона, са мноштвом трговина у којима је понуда велика, али углавном за купце са нешто тањим новчаницима. Ту је, на пример, и „Дрес фор лес” („Обуците се за мање”), где је гардероба, нека и фирмирана, на великом попусту. По сличном принципу ради и „Ти Џеј Макс”. „Трејдер Џоова” самопослуга такође је прилика да се нешто купи повољније него другде и тако редом. „Долар три” је, међутим, нешто посебно – по томе што се лако израчуна колики ће бити рачун кад се стигне до касе на којој је, када смо били тамо, била девојка на чијој је плочици са именом писало „Саја”. Сваки артикал овде – а утисак је да их, на ипак невеликом простору, има на хиљаде – кошта тачно један долар.

Били смо тамо у рано поподне, па није било гужве: у то доба у шопингу су само домаћице. Али менаџмент ове продавнице, једне од 3.925 колико их има у овом ланцу присутном у 48 америчких држава, ових дана не брине за профитабилност. Овај и конкурентни системи који послују по истом принципу – да купце маме изузетно ниским ценама, и то на начин да је унапред одређена највиша (тачно изнад продавнице „Долар три” је друга, „Испод пет”, где нема артикла скупљег од пет долара), откако је почела економска криза бележе стални пораст муштерија и, разуме се, промета.

Истраживања тржишта показују да се број купаца у овим ланцима (поред „Долара три”, највећи су „Долар џенерал” са 7.000 продавница и „Фемили долар” са 6.700) у последњих годину дана повећао за 2,6 одсто, док им приходи бележе непрестани успон у последње две и по године. Са друге стране, у истом периоду број посета великим радњама као што је „Волмарт” (највећи ланац великих дисконта) опао је за седам одсто.

Занимљиво је и да све ове радње пораст промета бележе на почетку месеца , када се прими платни чек, или владина помоћ онима који су остали без посла, а опада при крају, када се води позната тешка битка да се „изгура до првог”. „При крају месеца многима остане 10, 20, или 30 долара, које треба развући до следећег чека”, каже у чланку „Њујорк тајмса” насловљеном са „Трговци се отимају о купце тањих новчаника”, Крејг Џонсон, председник једне фирме за истраживање тржишта.

Занимљиво је како овде делују механизми тржишта, прилагођавајући се новој ситуацији, односно како трговци и „добављачи” користе кризу да би профитирали на онима који мање троше.

Прва промена је прилагођавање асортимана. Док је некад већина робе у овим ланцима била из категорије „џиџамиџе” – ситнице које су потребне, али не увек и неопходне – у последње време све је више прехрамбених производа и кућних потрепштина: детерџената, средстава за хигијену и сличног. Не продаје се свеже месо, али у понуди је велики асортиман конзерви, сосова, кекса, слаткиша, упакованог тост хлеба, али и замрзнуте хране, тако да штедљиви могу да ручак или вечеру обезбеде за само неколико долара, знатно јефтиније него кад се снабдевају у класичној самопослузи.

Наравно, на „креативан” начин се одржава и цена од једног долара. Кад добављачка цена постане исувише тесна, онда се, у договору с њима, праве мања паковања, или јефтиније верзије конкретних артикала.

Трговци су свесни ко су им муштерије, па због тога ове продавнице нису тако „фенси” уређене као познати ланци самопослуга. Напротив, прилично су пренатрпане, пошто им квадратура по правилу није баш велика, а број артикала које треба изложити јесте. То, међутим, није проблем за штедљиве муштерије, којима танки кућни буџети налажу – да буду стрпљиве.

Купци су они који зарађују до 3.000 долара месечно, али је сигурно највише оних који су званично у категорији „сиромашних” у коју спадају све породице са мање од 2.000 долара месечно (испод статистичке „линије сиромаштва” се доспева са зарадом мањом од 1.830 долара за породице и испод 930 за појединце – а таквих је, према најновијим подацима, данас чак 43,6 милиона).

Неке „долар радње”, међутим, маме и купце са средњим нивоом прихода, нудећи јефтино неке познате брендове прехрамбених производа. Експерти то оцењују као промену „историјског тренда”.

Наравно, ово су приметили и они који су досад живели баш од нешто мало боље стојећих муштерија, па је и „Волмарт” (трговачки џин са неколико хиљада дисконтних хипермаркета и прометом од 400 милијарди долара годишње), почео да на својим полицама излаже „доларску робу”, нарочито у крајевима где је незапосленост већа него другде. Та роба су углавном мања паковања потрепштина које су донедавно продаване искључиво у великим пакетима: тоалет папир се, на пример, сада нуди у амбалажи са четири ролне уместо десет, паковање од само пет кеса за ђубре уместо 50 и слично.

Са 305 милиона становника Америка је огромно тржиште, па су и „доларске радње” велики бизнис: промет у сваком од три највећа доларска ланца већ се приближио износу од 10 милијарди годишње. Са добављачима, транспортерима и пратећом инфраструктуром, они су и велики послодавци, па према томе и важан део економије, у којој потрошња учествује са чак 70 одсто.

Питање на које касирка Саја није имала баш спреман одговор било је шта се у њеној радњи највише продаје. Чини нам се да није много погрешила кад је за бестселер прогласила пола галона (1,9 литара) сока од јабуке. Само за долар.