Зора без узора

И државници су се нашли у неуобичајено неугодној ситуацији: не могу да следе глобалну моду, бар не на њиховим функцијама. Следили би је они, наравно, али ње нема.

У поодмаклој зори новог миленијума не виде се више, бар не јасно као некада, системски узори. За политичаре многих земаља такво осиромашење видика је опасно, готово као брза вожња по густој магли.

Наследили су, дуго негован, обичај да се управљају према јасним реперима, системима који предњачењем крче пут осталима. Добар део устројстава је подешаван имитацијом: види ко је најуспешнији или конкурише за такву титулу, па ради исто, или слично, што и он.

Али, премијерно у новијој историји, нема више таквих светионика за олакшавање пловидбе по све узбурканијој политичкој пучини. За само првих десет лета, овај век је лидерима сервирао тушта и тма недоумица, сличних онима у причи о тамном вилајету, где је загарантовано самокајање.

Наједном, практично све нације преиспитују своја кретања. Готово ниједна није сигурна, што местимично показују и анкете, да се у унутрашњим или спољним односима иде у исправном правцу.

Као да се највише глобализовала транзиција. Прелазна стања се уприличују као редовна, нова стварност у којој неизвесности (како саставити крај с крајем) превладавају над пожељностима и предвидљивостима сигурније свакодневице.

Ушли смо, рекло би се, у доба убрзаних системских претумбација. Совјетски режим је отишао у неповрат, а на тешким испитима су се нашли и још доминантни модели развоја као што су амерички и европски. Као узори се не могу узети ни најполетније привреде, попут кинеске, индијске и бразилске, јер тек треба да реше преостале проблеме масовног сиромаштва. Преиспитују се и Швеђани – како је показала победа десног центра на недавним изборима – чије је уређење досад, поготову у круговима модерне левице, доживљавано као путоказ за све поклонике „државе благостања”.

Мане се налазе и интернационалним механизмима. Недовољна ефикасност пребацује се и Уједињеним нацијама, Међународном монетарном фонду и Светској банци. Кроз транзицију, своје врсте, пролазе и Европска унија и НАТО, и зараћени „проширени Блиски исток”, и односи Русије с „новим суседством”, као и „нивелисања” партнерстава и ривалстава на Далеком истоку, у Јужној Америци, Африци…

У оптицају су и тезе да „уз обиље нафте иде мањак демократије” (осим у Норвешкој), да „комунистичка Кина финансира задужења Америке док поплавом јефтине робе широм света угрожава радничку класу навиклу на солидне плате”, да Европа „све више зависи од Немачке и Русије”. Као и да се „тежиште планетарног развоја сели са севера и запада на исток и југ”, да „везе на Пацифику постају глобално важније од традиционалне споне преко Атлантика”, да ће се „за глобални примат у овом веку надметати Америка и Кина (звани Група 2) које сада понајвише загађују Земљину атмосферу”…

Ширење релативности могло би да се доживи и као прилика за самосталније одлучивање. Али, потребан је опрез: на путу изукрштаних смерова и без јасне сигнализације, веће су могућности за примену права јачег. Стога је слабијима најупутније, чини се, да возе у складу с непосредним окружењем (што су Србији ЕУ и претенденти на њу).

Први пут од пада Берлинског зида, 1989. године, нема појединачног модела који „гарантује” просперитет. Лакше би лидерима било да је тада наступио „крај историје” Френсиса Фукујаме, али се испоставило да је почела фаза нових изазова, коју је његов амерички сународник Томас Фридман у свом спису насловио са „Свет је раван”, због „изравнавања” рекордно умножених битних глобалних актера– „на основи равноправнијој него икад”.

Назначена равноправност се исказала, међутим, компликованом за остваривање. Једноставније је било „везати коња где газда каже”, наравно, него јахати богазама за које се не зна, колико год биле поравнате, преко чега све, па и чему воде.

Свет се нашао, заправо, у ситуацији налик опеваној у крилатици „нашла се вила у чем није била”. Готово по књижевном нобеловцу Габријелу Гарсији Маркесу који уверава да не постоји литерарна магична реалност већ да стварност надмашује фантазију.

Ретко ко је, доиста, фантазирао да ће стварност постати оно што сада јесте. Да ће судбине на разним странама света бити повезаније од судбина унутар нација, да ће социјалне разлике надмашити и регионалне расколе, да ће виртуелно бити важније од опипљивог, да ћемо баш у ери рачунара запасти у ванредно велике погрешне рачунице. Па и да ће зора овог столећа бити без спољног узора, и то баш кад је глобално превазиђена самоувереност из пословице „У се и у своје кљусе”.