Опречни ставови публике

Највећу радост на 44. Битефује изазвала прилика да видимо рад Јана Лауерса, две његове представе, Изабелину собу и Кућу јелена, међусобно доста различите:прва је личнија и емотивно продорнија, док је другадруштвено ангажованија, али не тако поетски јака, у погледу просуте искрености, дирљиве и нежне, која карактерише Изабелину собу. Изненадило нас је неразумевање на које је Лауерсов рад наишао у делу наше стручне јавности,која га је оптужила за шарлатанство и неозбиљност, иако он већ више од две деценије битно утиче на токове савременог театра. Лауерсов рад је настао из специфичне синтезе уметности перформанса, ликовних уметности, плесног театра, матрица популарне културе, пакао такав захтева измештање из традиционалног референтног система, када се оцењује. Апсурдно је посматрати његову детаљно промишљену, постдрамску поетику из традиционалистичког угла, у систему драмског позоришта, те судити о њему као аматеру, што је, у доброј мери, код нас био случај. Утолико је значајније што га је „Политикин” жири наградио и тако подржао његову афирмацију у нашој средини.

Две представе, од којих смо више очекивали, више или мање су нас разочарале – мађарски Франкенштајн-пројект и пољска Т.Е.О.Р.Е.М.А. Обе почињу прилично обећавајуће и провокативно, али се то почетно одушевљење врло брзо расплињава и бива замењено осећањем замора и монотоније. И поред занимљивог концепта простора и одличне глуме, Франкенштајн Корнела Мундруца није испунио очекивања јер је његово идејно полазиште јако слабо и неуверљиво. Т.Е.О.Р.Е.М.А. Гжегожа Јажине је високо естетизована представа која заиста фасцинира својом формом – задивљујућом ликовношћу, несвакидашње постојаном и стрпљивом глумом, храбром, ритуалном спорошћу игре. Са друге стране, њен значењски ниво је танак, задржава се на општим местима, због чега, на крају, остаје утисак о њеној површности. Но, нема дилеме да је обе представе било драгоцено видети, бар на нивоу информације, имајући у виду да су обе учествовале на више значајних европских фестивала.

Да нисмо гледали представе Споменик Г2 Јанеза Јанше и Тужне тропе ВирђилијаСијенија, не бисмо много изгубили јер оне нису оставиле некаквог битнијег трага. И избор домаћих учесника на фестивалу је проблематичан и подложан дискусији. Ко би хтео маму као моју Далије Аћин је доста млако, безбојно бављење односом између мајке и ћерке. Београдске Баханткиње су стилски и формално раскошне, па и засењујуће, али је њихов значењски ниво прилично оскудан и магловит. На 44. Битефусу игране и две Чеховљеве драме. Три сестре редитеља Јурија Погребничког су коректне, али непамтљиве. И поред видних покушаја осавремењивања, путем благе деконструкције текста, представа је помало анахрона и недовољно ефектна – суптилна генијалност Чехова не успева да се адекватно изрази. Са друге стране, Ујка Вању Јиргена Гоша ћемо дуго памтити јер је то изванредно чисто, сведено, тачно читање Чехова – ликови су угурани у једну јалову, земљану, готово мртвачку кутију из које нема излаза. У болној, мучној, ритуалној тишини, савршено прецизни немачки глумци су одиграли апсурдну и сурово истиниту трагикомедију људског постојања – гомилу промашених живота, неостварених љубави, испуштених шанси, искасапљених нада.

На овом Битефусмо видели две изузетне представе, Изабелину собу и Ујка Вању, што је довољно да нам он остане у позитивном сећању.

Наравно, овакав поглед на фестивал је само један од могућих, сасвим отворен за полемике. Процењивање уметности, нарочито позоришне, сложен је и крајње субјективан процес, конфликтно и тензично поље, обележено често бизарним контрадикцијама.

Позоришна уметност буди најдубље и најличније емоције, уверења и сећања, она директно комуницира са скривеним и нескривеним осећањима, па зато изазива најразличитије реакције. У том смислу, 44. Битефће остати запамћен по приличној поларизацији ставова публике што сматрамо позитивном појавом, јер супротстављена мишљења производе дискусије које воде до дубљег и есенцијалнијег разумевања света.