Грчку спасавао тајни комитет ЕУ

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 27. септембра – Еврозона и једно од највећих постигнућа ЕУ, заједничка монета, били су на ивици истинског колапса прошлог маја, и ово урушавање, које би донело и нови циклус глобалне кризе, избегнуто је политичким компромисима у последњи час, открива „Волстрит џорнал” у дводелној истраживачкој серији која је и нека врста „аутопсије” кризе која је почела у Грчкој, али се брзо пренела и у само седиште Европе.

Оно ново што откривају два текста са око 5.000 речи јесте деловање „групе која не постоји”, тајног комитета који се далеко од очију јавности, па и многих званичника ЕУ, састајао још од новембра 2008, када је формиран да осмисли план за неку ванредну ситуацију – ону коју би донела криза неке земље ЕУ слична Мађарској, која се нашла у ситуацији да није могла да нађе купце за обвезнице којима би финансирала своје државне дугове.

Мађарска није чланица еврозоне, а тајни комитет је пре свега имао у виду сличну ситуацију у некој од 16 земаља које су усвојиле заједничку европску валуту. Његови чланови су били виши функционери, само за степеницу нижи од министарског нивоа, из Француске, Немачке, Европске комисије, Европске централне банке и кабинета луксембуршког премијера Жан-Клода Јункера, који је председавао скупштини министара финансија еврозоне.

Комитет се састајао више од годину дана, и у њему су све време биле присутне поделе, идеолошке, политичке и практично финансијске, на линији размимоилажења две кључне личности ЕУ, француског председника Николе Саркозија и немачке канцеларке Ангеле Меркел. Председник је Грчку кризу видео као шансу да потврди свој лидерски статус и поправи опадајући рејтинг код куће, док је канцеларка то доживљавала као највеће искушење своје каријере, страхујући да би сваки потез спасавања опуштених Грка имао бо дочекан на нож код вредних и штедљивих Немаца, доносећи не мале политичке компликације.

У таквим околностима поделе у тајном комитету престале су да буду само академске прошле јесени, када је нова грчка влада, са Папандреуом на челу, званично обелоданила да ће буџетски дефицит бити три пута већи од претходне процене – чак 12,5 одсто од бруто националног производа.

У том моменту инвеститори почињу да се ослобађају грчких државних обвезница и постаје јасно да Атина неће имати одакле да врати велике дугове који доспевају следећег пролећа.

Већ у фебруару ове године било је јасно да ће 16 земаља еврозоне морати нешто да ураде. У том моменту тајни комитет своја врата отвара и за представнике осталих земаља ЕУ, изузев Грчке.

У саветничком кабинету Меркелове постиже се консензус да је проблем Грчке нешто много веће од краткорочне неликвидности, да је суштина њене кризе у томе што је земља економски неконкурентна и да живи изнад својих могућности.

Вече уочи самита ЕУ, заказаног за 11. фебруар, Меркелова је телефонирала колегама, укључујући ту и Саркозија, с поруком да ће ставити вето на сваку одлуку о помоћи Грчкој ако Атина не предузме радикалније мере смањења своје потрошње и економских реформи. Исход тог самита зато је био само једна реченица у којој се каже да „Грчка није тражила помоћ”. Канцеларка је добила рунду.

Средином марта Папандреу вапи да Брисел санира финансијско тржиште тако што ће „на сто ставити паре” којима би Атина смирила нервозне инвеститоре у њене вредносне папире и избегла банкрот.

Ангела Меркел, међутим, целог тог месеца јавно говори да Грчкој није потребна спољна помоћ, премда иза сцене припрема план за ванредну ситуацију.

Тајни комитет је у међувремену постигао консензус да ће операцију спасавања извести Европа, а не ММФ, јер би његово увлачење било признавање слабости ЕУ.

Меркелова је, међутим, сматрала да ММФ мора да буде актер у тој операцији, и то на начин што ће Грчкој наметнути тесан калуп, финансијску дисциплину сличну оној коју намеће земљама које добијају њене зајмове.

Њени саветници су сматрали да само тако помоћ Немачке може да буде политички прихватљива за Немце, али да уједно буде и упозорење другима.

Уочи самита ЕУ заказаног за 25. март, Саркози је протестовао због ангажовања ММФ-а, пре свега зато што су САД његов највећи акционар. Европа не сме да дозволи да „Американци” одлучују ко у ЕУ добија помоћ, а ко не, гласио је његов аргумент.

Само ММФ има неопходно искуство за решавање оваквих проблема, узвратила је Меркелова. Схватајући да ће у операцији спасавања Грчке бити неопходне пре свега немачке паре, Саркози је попустио.

ЕУ 11. априла коначно ставља паре на сто, почетних 30 милијарди евра, од чега половину обезбеђује ММФ.

То је, међутим, било недовољно да се угаси пожар који се ширио: после Грчке као кандидати за банкрот јављају се Португалија, Шпанија и Ирска. Открива се, у целом заплету, кључна слабост система на којем почива евро: непостојање механизма који координирао појединачне фискалне политике и инструмената за наметање примене правила еврозоне.

У међувремену пакет помоћи Грчкој нараста на 110 милијарди евра. Финансијско тржиште се опет снажно заљуљало, с претњом да уруши и европски банкарски систем, са последицама много већим од оних које је донела криза потекла са Волстрита.

Највећа драма одиграла се 9. маја, која је донела још једну рунду између лидера два најважније земље ЕУ, Немачке и Француске, са истим исходом: победила је Меркелова. На столу је већ била идеја о великом европском „стабилизационом фонду”, чије би формирање сасвим спречило већ настајућу панику на светским берзама.

Саркози страхује да Немачка то неће прихватити, али га, у телефонском разговору, Меркелова шокира предлогом да европски фонд за спасавање буде тежак 500 милијарди евра. Уследио је потом самит на којем је Немачка опет наметнула своју верзију практичних детаља, мада је циљ постигнут: спречен је колапс. Али су, закључује „Волстрит џорнал”, суштински проблеми у еврозони – остали.

М. Мишић