Врт звани језик

У тексту „Телевизија – пуцањ у језик” Жељко Филиповић пише: „Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика...”

Ево примера како се сурово уништава српски језик преко телевизијског екрана. Борац против српског језика је локални политичар.

Јутарњи програм нишке ТВ 5, 15. јул. Најављен је гост већник, тема проблем поклопаца, шахти, због скинутих (украдених) све већи број је и повређених.

Већник: Проблем је фокусиран и фиксиран, у централном, градском, језгру инфраструктура се рехабилитује, ми смо на путу усаглашавања ставова са свим структурама. Дакле, идемо на мулти левел. Објективно се опсервира и рецепцира из перспективе компетентних фактора. Водитељка, трепће, збуњена: – Неке улице нису осветљење, грађани се јављају, питају, моле...

Већник: – Да, тако је. Одлично питање. Ми ћемо формирати комисију, комисија ће сагледати проблем донети смернице, урадити елаборат. Сходно томе, у централном градском језгру се транспарентно опсервира проблем, у духу демократских тенденција. Тендер је у перспективи... Водитељка, захваљује: – Драги гледаоци, био је ово наш већник, наша ТВ ће и даље за добро свих грађана позивати у госте оне који брину за овај град.

А већник, лично и персонално, у армани одори се осмехује, зрачи оптимизмом. Следе рекламе. Кажу да се овај већник у приватном животу понаша сасвим нормално али када стане пред камеру рођена мајка га не би препознала.

Пажљивом ТВ гледаоцу остале су многе речи које се нису примиле: Појасни, циљна група, тренд, транспарентно, бренд се још жестоко промовише, а бренди (енг. брандy) је ракија, препеченица... нема везе, наш, нишки књижевни бренд је Бранко Миљковић, итд. да набрајам три године дана...

Помоћница министра здравља каже да нису извршили „приоретизацију радова на својим клиникама”, а требало је да се изврши „информизација”, пита у „Међу нама” читалац Предраг Ненадовић („Политика”, 6. новембар 2009).

Питам комшиницу шта ради? – Едукујем, децу – каже – али имам проблема.

Да их обучавате, подучавате, учите, било би лакше и вама и деци – кажем. Али не вреди, она хоће да буде нобл, децу ће да едукује. Такав је, вели, тренд.

За насиље, за убијање српског језика крива је, дакле, и телевизија и политичари на телевизији... Са ТВ, те страшне звечке у рукама власти, годинама се намећу „учене” речи. А језик је тло, језик је земља од које смо створени. Један је језик равнице, други планине, разликује се језик града и села. Језик поднебља, топлих и хладних крајева.

Још је Милован Глишић писао о онима који су се правили важни изговарајући стране речи. Сетимо се и „Покондирене тикве”.

А тек имена. „Новости” од 15. априла 2010. јављају да је лидер ЛДП дао својој деци страна имена... колико само код нас има Касандри, Каролина, Жаклина, Оскара... а мој пријатељ Енглез на мој предлог именова своју кћи лепим српским, царским именом, Милица. Колико лепоте, колико топлине има у том имену које зрачи и значи. Благо, теби Милице...

Вук Стефановић Караџић је поручивао: Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ, може се међусобно споразумјевати, не прелива се у други, не пропада”.

Мени драг писац пријатељ Данило Николић који пише на старински начин изузетно модерно опомињуће казује у интервјуу 23. априла у „Политици”:

„Сведоци смо несхватљиве најезде скраћеница и страних назива. То је интелектуална окупација, гушење националног духа. Грозим се од те наше лакоће у примању туђег и, тобоже, новог. То, и много шта друго, сваки час ме враћа Његошевом стиху: „Заробио себе у туђина”.

Песник, живи у Нишу и Трешњевици