Vrt zvani jezik

U tekstu „Televizija – pucanj u jezik” Željko Filipović piše: „Jedna od najstrašnijih posledica uticaja televizije na mase je i izmenjeni srpski jezik, koji je postao sledeća žrtva televizijskog žrvnja, parnog valjka i cunamija. Nekada su Srbi sisali majku, odrastali uz majku i od majke učili jezik koji se zato i zove maternji jezik. Danas Srbi sisaju televizor, odrastaju uz televizor i od televizora uče jezik, televizijski jezik, žargon, nakazu od jezika...”

Evo primera kako se surovo uništava srpski jezik preko televizijskog ekrana. Borac protiv srpskog jezika je lokalni političar.

Jutarnji program niške TV 5, 15. jul. Najavljen je gost većnik, tema problem poklopaca, šahti, zbog skinutih (ukradenih) sve veći broj je i povređenih.

Većnik: Problem je fokusiran i fiksiran, u centralnom, gradskom, jezgru infrastruktura se rehabilituje, mi smo na putu usaglašavanja stavova sa svim strukturama. Dakle, idemo na multi level. Objektivno se opservira i recepcira iz perspektive kompetentnih faktora. Voditeljka, trepće, zbunjena: – Neke ulice nisu osvetljenje, građani se javljaju, pitaju, mole...

Većnik: – Da, tako je. Odlično pitanje. Mi ćemo formirati komisiju, komisija će sagledati problem doneti smernice, uraditi elaborat. Shodno tome, u centralnom gradskom jezgru se transparentno opservira problem, u duhu demokratskih tendencija. Tender je u perspektivi... Voditeljka, zahvaljuje: – Dragi gledaoci, bio je ovo naš većnik, naša TV će i dalje za dobro svih građana pozivati u goste one koji brinu za ovaj grad.

A većnik, lično i personalno, u armani odori se osmehuje, zrači optimizmom. Slede reklame. Kažu da se ovaj većnik u privatnom životu ponaša sasvim normalno ali kada stane pred kameru rođena majka ga ne bi prepoznala.

Pažljivom TV gledaocu ostale su mnoge reči koje se nisu primile: Pojasni, ciljna grupa, trend, transparentno, brend se još žestoko promoviše, a brendi (eng. brandy) je rakija, prepečenica... nema veze, naš, niški književni brend je Branko Miljković, itd. da nabrajam tri godine dana...

Pomoćnica ministra zdravlja kaže da nisu izvršili „prioretizaciju radova na svojim klinikama”, a trebalo je da se izvrši „informizacija”, pita u „Među nama” čitalac Predrag Nenadović („Politika”, 6. novembar 2009).

Pitam komšinicu šta radi? – Edukujem, decu – kaže – ali imam problema.

Da ih obučavate, podučavate, učite, bilo bi lakše i vama i deci – kažem. Ali ne vredi, ona hoće da bude nobl, decu će da edukuje. Takav je, veli, trend.

Za nasilje, za ubijanje srpskog jezika kriva je, dakle, i televizija i političari na televiziji... Sa TV, te strašne zvečke u rukama vlasti, godinama se nameću „učene” reči. A jezik je tlo, jezik je zemlja od koje smo stvoreni. Jedan je jezik ravnice, drugi planine, razlikuje se jezik grada i sela. Jezik podneblja, toplih i hladnih krajeva.

Još je Milovan Glišić pisao o onima koji su se pravili važni izgovarajući strane reči. Setimo se i „Pokondirene tikve”.

A tek imena. „Novosti” od 15. aprila 2010. javljaju da je lider LDP dao svojoj deci strana imena... koliko samo kod nas ima Kasandri, Karolina, Žaklina, Oskara... a moj prijatelj Englez na moj predlog imenova svoju kći lepim srpskim, carskim imenom, Milica. Koliko lepote, koliko topline ima u tom imenu koje zrači i znači. Blago, tebi Milice...

Vuk Stefanović Karadžić je poručivao: Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, umnožavamo i ukrašavamo, dotle živi narod, može se međusobno sporazumjevati, ne preliva se u drugi, ne propada”.

Meni drag pisac prijatelj Danilo Nikolić koji piše na starinski način izuzetno moderno opominjuće kazuje u intervjuu 23. aprila u „Politici”:

„Svedoci smo neshvatljive najezde skraćenica i stranih naziva. To je intelektualna okupacija, gušenje nacionalnog duha. Grozim se od te naše lakoće u primanju tuđeg i, tobože, novog. To, i mnogo šta drugo, svaki čas me vraća Njegoševom stihu: „Zarobio sebe u tuđina”.

Pesnik, živi u Nišu i Trešnjevici