Степеницама од Пигала до Светог срца

Из кафане на Монмартру сва прљавштина Париза била је скоро невидљива, а сав сјај не толико јак да заведе ум. Зато су, закључује се из писања Балзака, Игоа и Золе, управо у њој настала многа упамћена сликарска дела, песме и књиге. С погледом на престоницу Француске, Монмартр је највиши део града, са црквом Сакр К(е)р која као највиша тачка блиста над Паризом.

Данас, иако и даље над бљештаво белом базиликом зјапе чељусти огромних немани, звоњаву скоро надгласава смех мноштва туриста који уживају испијајући француско вино док посматрају залазак сунца над метрополом на обалама Сене, која је у међувремену „нарасла” на 11 милиона становника.

Вековни центар културе, велеград револуције али и цркве Нотр Дам зидане десет векова, средиште светске моде – Париз је окупљао у осамнаестом и деветнаестом веку управо на свом северном, боемском брду, највеће таленте Европе. Монмартр је био не само њихово омиљено место већ друга кућа, тераса са које као да су се бојали да сиђу како нешто не би пропустили. На Монмартру је тако и настао један од најупечатљивијих сликарских праваца у историји уметности – импресионизам.

Мане, Моне, Сезан, Рембо... Па Тулуз Лотрек који се данас на многим сликама може видети као симбол тадашње сликарске колоније. О свему сведоче њихова имена исписана на зидовима кафаница у којима су и Модиљани и Пикасо сваког повечерја испијали апсент. Сведочи и мноштво сликара који данас покушавају да их на лицу места репродукују. Уједно, да зараде који франак сликајући ваш портрет на овако значајном месту у чијем подножју се налази булевар Пигал, по ком је Париз био и средиште „црвених фењера” и на ком се налази претеча модерних стриптиз барова, кабаре Мулен руж (Црвени млин).

Данас, то више није место префињеног еротског набоја из Бертолучијевих филмова, већ комерцијализовано туристичко одредиште које личи на део глобалистичке секс индустрије. Данас, баш, не би могао да буде инспирација Хенрију Милеру који је написао да у зору Монмартр постаје неизрециво леп „кад млазеви руменила обливају беличасте зидове зграда” и да се „јарко црвене рекламе истичу готово чулном свежином”.

У позадини оваквих речи увек је била музика најлепших шансона света какве је певала Едит Пјаф и мелодичног језика просветитељства и љубави, којим су писали један Стендал, Ками и Сартр.

Њихова власт над Монмартром сигурно је помогла да овај део најверније сачува изглед старог Париза, са кривудавим улицама, степеницама, старим, отвореним али тајанственим кућама. Поред цркве се налази и гробље Монмартр на ком су сахрањене многе познате личности, међу којима и Хајнрих Хајне, Хектор Берлиоз и Анри Жорж Клузо.

Сваке године Париз посети више од 15 милиона туриста што чини, рецимо, целу популацију Холандије. Парижани су гостољубиви и одговориће вам и ако се обратите на енглеском, али на француском ће вам можда постати и пријатељи.

Нарочито на Монмартру, где се уз добар „ бордо” не осећа ни холестерол у храни и где комплетна вечера за двоје, уз пиће и музику, кошта око 15 евра. У традицији брда на периферији, чије су јефтиније али чаробне кафанице привукле највеће уметнике света, који су се од Пигала, узвишено, сваког дана пели до Светог срца (што је у преводу Сакр Кер).