ЛИДЕРИ ОД ТРЕЋИНЕ

Tешко ћете наћи домаћег новинара који, када су српски политичари на Косову и Метохији у питању, не употребљава одредницу "српски лидери са Косова и Метохије". Недавно су ови лидери скренули пажњу јавности својим разликама у односу према политичким представницима Албанаца у Покрајини. Неки од њих су за дијалог и сарадњу са Албанцима, неки нису. Српски лидери са Косова и Метохије су: Милан Ивановић, Марко Јакшић, Оливер Ивановић, Рада Трајковић, Ранђел Нојкић, Момчило Трајковић, а ту су и Горан Богдановић и Милорад Тодоровић. Славишу Петковића, с друге стране, нико од новинара не назива српским лидером са Косова и Метохије. Иако учествује у политичком животу, владика Артемије то чини као верско лице.

Ако, међутим, лидере означимо као политичке личности које имају углед у народу (проверљив на изборима), утицај на збивања и моћ да спроводе оно за шта се залажу, онда српских лидера на Косову, макар од краја Другог светског рата до данас – није ни било.

Средином 1980-их у политички живот Косова је, додуше, ушла група Срба, међу којима су били најпознатији Коста Булатовић, Мирослав Шолевић, Душан Ристић, Бошко Будимировић, Богдан Кецман. Они су, с правом, називани лидерима, али Српског покрета отпора, који се борио против (дотадашње) дискриминације Срба и фаворизовања Албанаца. Данас их у политици више нема. Од кадрова СПС на Косову и Метохији (политика фаворизовања Срба и дискриминације Албанаца) најдуже су владали Војислав Живковић и Милорад-Миго Самарџић, али их никад нико није звао лидерима. Било је током 1990-их на Косову и опозиционо организованих Срба. Али ни њих нису звали лидерима, јер никакав утицај и моћ нису имали, иако су неки од њих исказивали добру вољу и истрајност.

Међу онима чија је политичка звезда заблистала после одласка Милошевића са власти, из претходног периода били су познати Марко Јакшић и Вуко Антонијевић, Ранђел Нојкић, Рада Трајковић, Милан Ивановић, Момчило Трајковић. Ново лице од јуна 1999. био је Оливер Ивановић, а Милорад Тодоровић и Горан Богдановић били су ван активне политике пре 2000. године. Од социјалиста је све до смрти (2003) био активан Живорад Игић. Међу косовским радикалима нема познатих, с тим што се повремено огласи посланик Љубиша Краговић из Косовске Митровице. А управо су радикали најпопуларнија српска партија на Косову после одласка социјалиста с власти у децембру 2000. године. Од тада су на српским председничким и републичким изборима у Покрајини највише гласова увек имали, а и најпопуларнији политичар на том простору, према резултатима избора за председника (2002-2004) је заменик председника СРС Томислав Николић. С тим што је на српске изборе на Косову од 2000. године увек излазило мање од половине уписаних српских бирача. Ако би, дакле, мерило за лидерство била успешност на изборима – рекли бисмо да највише косовских Срба не верује никоме, али за оне који гласају, српски лидери на Косову требало би да буду косовски радикали. Али они то нису. Косовску политику СРС директно води врх странке у Београду.

И они које новинари сада називају лидерима Срба са Косова и Метохије своје политичко деловање, највећим делом, заснивају на подршци коју имају у Београду. Али, реалну политичку моћ, утицај и углед за вођење српске политике према Косову садашња "прва лига" српских политичара у Покрајини нема, као што их није имао ни милошевићевски "тим". Оно што им се још показало као заједничко јесте моћ на локалном нивоу која им је из Београда дата, и то, практично, без контроле, из чега је проистекло да се и првима и другима углавном исплатило бављење политиком. А српска политика према Косову и Метохији водила се и тада и сада у Београду. Косовскометохијски Срби, уосталом, нису ни желели да имају само своју политику. Желели су да буду део Србије у сваком погледу. И сада, када две трећине косовских Срба више не живи на Косову, преостала трећина очи упире у Београд, а не у Митровицу или Грачаницу.

Но, не треба кривити српске политичаре на Косову због тога што су их домаћи новинари прогласили лидерима. Можда је новинарски разлог био сасвим практичан. У сваком случају, српски политичари на Косову нису тражили да буду лидери, иако им то сигурно прија.

Можда ће се ускоро, када буде одређен будући статус Покрајине, стећи услови да Срби добију и своје лидере на Косову. Или ће пак временом престати потреба за политичким представљањем косовских Срба, јер неће имати кога да представљају. До тада, када је реч о активном политичком животу Срба на Косову и Метохији, правом стању ствари једино одговара чињеница да нема лидера већ само српских политичара и партијских функционера.

Аутор књиге ,,Нада, обмана, слом – политички живот Срба на Косову и Метохији (1987-1999)"