LIDERI OD TREĆINE

Teško ćete naći domaćeg novinara koji, kada su srpski političari na Kosovu i Metohiji u pitanju, ne upotrebljava odrednicu "srpski lideri sa Kosova i Metohije". Nedavno su ovi lideri skrenuli pažnju javnosti svojim razlikama u odnosu prema političkim predstavnicima Albanaca u Pokrajini. Neki od njih su za dijalog i saradnju sa Albancima, neki nisu. Srpski lideri sa Kosova i Metohije su: Milan Ivanović, Marko Jakšić, Oliver Ivanović, Rada Trajković, Ranđel Nojkić, Momčilo Trajković, a tu su i Goran Bogdanović i Milorad Todorović. Slavišu Petkovića, s druge strane, niko od novinara ne naziva srpskim liderom sa Kosova i Metohije. Iako učestvuje u političkom životu, vladika Artemije to čini kao versko lice.

Ako, međutim, lidere označimo kao političke ličnosti koje imaju ugled u narodu (proverljiv na izborima), uticaj na zbivanja i moć da sprovode ono za šta se zalažu, onda srpskih lidera na Kosovu, makar od kraja Drugog svetskog rata do danas – nije ni bilo.

Sredinom 1980-ih u politički život Kosova je, doduše, ušla grupa Srba, među kojima su bili najpoznatiji Kosta Bulatović, Miroslav Šolević, Dušan Ristić, Boško Budimirović, Bogdan Kecman. Oni su, s pravom, nazivani liderima, ali Srpskog pokreta otpora, koji se borio protiv (dotadašnje) diskriminacije Srba i favorizovanja Albanaca. Danas ih u politici više nema. Od kadrova SPS na Kosovu i Metohiji (politika favorizovanja Srba i diskriminacije Albanaca) najduže su vladali Vojislav Živković i Milorad-Migo Samardžić, ali ih nikad niko nije zvao liderima. Bilo je tokom 1990-ih na Kosovu i opoziciono organizovanih Srba. Ali ni njih nisu zvali liderima, jer nikakav uticaj i moć nisu imali, iako su neki od njih iskazivali dobru volju i istrajnost.

Među onima čija je politička zvezda zablistala posle odlaska Miloševića sa vlasti, iz prethodnog perioda bili su poznati Marko Jakšić i Vuko Antonijević, Ranđel Nojkić, Rada Trajković, Milan Ivanović, Momčilo Trajković. Novo lice od juna 1999. bio je Oliver Ivanović, a Milorad Todorović i Goran Bogdanović bili su van aktivne politike pre 2000. godine. Od socijalista je sve do smrti (2003) bio aktivan Živorad Igić. Među kosovskim radikalima nema poznatih, s tim što se povremeno oglasi poslanik Ljubiša Kragović iz Kosovske Mitrovice. A upravo su radikali najpopularnija srpska partija na Kosovu posle odlaska socijalista s vlasti u decembru 2000. godine. Od tada su na srpskim predsedničkim i republičkim izborima u Pokrajini najviše glasova uvek imali, a i najpopularniji političar na tom prostoru, prema rezultatima izbora za predsednika (2002-2004) je zamenik predsednika SRS Tomislav Nikolić. S tim što je na srpske izbore na Kosovu od 2000. godine uvek izlazilo manje od polovine upisanih srpskih birača. Ako bi, dakle, merilo za liderstvo bila uspešnost na izborima – rekli bismo da najviše kosovskih Srba ne veruje nikome, ali za one koji glasaju, srpski lideri na Kosovu trebalo bi da budu kosovski radikali. Ali oni to nisu. Kosovsku politiku SRS direktno vodi vrh stranke u Beogradu.

I oni koje novinari sada nazivaju liderima Srba sa Kosova i Metohije svoje političko delovanje, najvećim delom, zasnivaju na podršci koju imaju u Beogradu. Ali, realnu političku moć, uticaj i ugled za vođenje srpske politike prema Kosovu sadašnja "prva liga" srpskih političara u Pokrajini nema, kao što ih nije imao ni miloševićevski "tim". Ono što im se još pokazalo kao zajedničko jeste moć na lokalnom nivou koja im je iz Beograda data, i to, praktično, bez kontrole, iz čega je proisteklo da se i prvima i drugima uglavnom isplatilo bavljenje politikom. A srpska politika prema Kosovu i Metohiji vodila se i tada i sada u Beogradu. Kosovskometohijski Srbi, uostalom, nisu ni želeli da imaju samo svoju politiku. Želeli su da budu deo Srbije u svakom pogledu. I sada, kada dve trećine kosovskih Srba više ne živi na Kosovu, preostala trećina oči upire u Beograd, a ne u Mitrovicu ili Gračanicu.

No, ne treba kriviti srpske političare na Kosovu zbog toga što su ih domaći novinari proglasili liderima. Možda je novinarski razlog bio sasvim praktičan. U svakom slučaju, srpski političari na Kosovu nisu tražili da budu lideri, iako im to sigurno prija.

Možda će se uskoro, kada bude određen budući status Pokrajine, steći uslovi da Srbi dobiju i svoje lidere na Kosovu. Ili će pak vremenom prestati potreba za političkim predstavljanjem kosovskih Srba, jer neće imati koga da predstavljaju. Do tada, kada je reč o aktivnom političkom životu Srba na Kosovu i Metohiji, pravom stanju stvari jedino odgovara činjenica da nema lidera već samo srpskih političara i partijskih funkcionera.

Autor knjige ,,Nada, obmana, slom – politički život Srba na Kosovu i Metohiji (1987-1999)"