Суђење није утакмица

Нацртом новог законика о кривичном поступку промовисана је доказна пасивност суда. Доказе би изводиле странке, а улога суда би се свела на контролу исправности доказног поступка. Странке су формално равноправне. Дакле, насупрот јавном тужиоцу, који може рачунати на комплетну логистичку подршку државног апарата чији је део, биће окривљени коме може помагати бранилац. Наравно, ако окривљени има новца да плати његове услуге, или уколико се ради о случајевима обавезне стручне одбране када окривљеном нема браниоца, њега поставља суд. Обавезна одбрана је прописана само за тежа кривична дела, тако да већина окривљених може, али не мора имати браниоца. Међутим, богате окривљене, попут на пример, оних који се терете да су „наркобосови“, браниће „адвокатске звезде“. Они ће моћи да имају правне тимове, па и да ангажују приватне детективе за прикупљање доказа.

Какве су шансе окривљеног који нема браниоца да буде успешан у доказном „двобоју“ са јавним тужиоцем ? И када Бразил игра против Конга, оба фудбалска тима чине по 11 играча. Да ли то значи да су им једнаке  шансе за победу ? Па у Србији је свега 6,5 одсто становништва факултетски образовано. Када знамо да је код нас већ деценијама криминална политика „рибарска мрежа којом се хватају мале рибе, а која пропушта велике рибе“, зна се и какав је образовни ниво просечног окривљеног. Како ствари стоје, ипак ће неке странке бити мало равноправније од других.

Типичан такозвани адверзијални кривични поступак какав постоји у САД подразумева пороту која одлучује ко је победник доказног двобоја. Тек када порота, састављена од обичних грађана, оптуженог огласи кривим, судија га кажњава. Ако га порота ослободи, посао судије је завршен. Али оптужени у том поступку увек има право да му, ако сам нема средства, држава о свом трошку обезбеди браниоца. То у Србији није случај. С друге стране ни у САД није спорно да квалитет одбране коју реализују браниоци постављени по службеној дужности, често није на високом нивоу. Обрнуто, веома богати окривљени „купују“ врхунске адвокатске услуге. Сетимо се случаја О’Џеј Симпсона, који је скоро „крвавих“ руку оптужен за убиство супруге и њеног љубавника, али је вештим адвокатским маневрисањем избегао осуду, да би недавно објавио књигу под насловом „Шта ако сам убио“, којом фактички признаје кривицу. Поред тога, поротно суђење у САД је прави изузетак, јер се више од 90 одсто случајева сумарно решава признањем кривице, које је у највећем броју случајева „погођено“ између тужиоца и одбране.

У континенталној Европи суд је, по правилу, „господар“ доказног поступка. То је најтипичније у Немачкој и у другим државама чији су нам правни системи служили као узор. Адверзијални кривични поступци сада постоје и у неким континенталним европским државама, као, на пример, у нама суседној Босни и Херцеговини. Такав систем постоји и у Италији, али тамо окривљени увек мора имати адвоката. Претварање судија у „стручни жири“ који ће „бодовати“ успешност у доказивању тужиоца и одбране представља потенцијално незгодан експеримент. Можда се неке судије томе радују, резонујући по систему „муко моја пређи на другога“. Они сада себе виде као „неутралне посматраче“ страначке утакмице. Али суђење није утакмица, или бар то не би требало да буде. Судије не треба да буду ни гледаоци, нити навијачи. Пасивизација суда може бити и веома скупо решење. Ако би суд био тако драстично растерећен, јер се и истрага поверава јавном тужиоцу, онда се може појавити проблем вишка судија, а мањка јавних тужилаца и све то непосредно након спроведеног општег избора, тј. реизбора.

Истина више није циљ будућег кривичног поступка, већ би у том поступку, као и у класичној грађанској парници, „побеђивала“ странка која је успешнија у доказном „дуелу“. Истина ни иначе није „света крава“ у савременом кривичном поступку. Њој се у типичном европском кривичном поступку тежи, али не по сваку цену. Онда када се истина не може утврдити, доноси се одлука у корист окривљеног. Сада се истини неће чак ни тежити. Суд ће једноставно „вагати“ да ли су вероватнији наводи оптужбе или аргументи одбране, а да ли је права истина на једној или другој страни; „па ко ће га знати“. Свевишњи можда... Није касно да се поправи Нацрт законика о кривичном поступку, јер он садржи и низ адекватних решења. То је сврха јавне расправе, која је почела ових дана.

професор Правног факултета

Универзитета у Београду