Двор постао маршалат

Наследници краљевске породице Карађорђевић, после шездесет година, на почетку су дугог пута да поврате изузетно вредну и богату имовину која је овој српској династији одлуком Уставотворне скупштине конфискована 29. новембра 1945. године. Карађорђевићи ће, као и сви остали грађани који потражују дедовину, морати да доказују право власништва над дворовима на Дедињу, које је после Другог светског рата користио Јосип Броз, потом Слободан Милошевић, да би 2001. године влада бивше СРЈ донела одлуку да се дворови дају на коришћење принцу Александру и другим члановима породице Карађорђевић.

Будући да су наследници ове краљевске породице, у складу са Законом о евидентирању имовине упутили пријаве Дирекцији за имовину Србије, било би занимљиво осврнути се на то како је Принудна управа краљевских добара начинила попис конфисковане имовине. Увид у документа имао је историчар Војноисторијског института др Милан Терзић.

Појединости се могу видети из забележака председника Законодавног одбора Скупштине Југославије Моше Пијаде, коју је проследио Јосипу Брозу: "Пошто је влада овлашћена да спроведе одлуку о конфискацији, треба прво влада да образује једну комисију која ће на основу материјала Принудне управе утврдити тачно стање имовине, па да на крају судови изврше само конфискацију, то јест пренос разних предмета имовине на државу, а под управу оних установа које влада одреди".

Принудна управа краљевских добара је направила попис имовине, од банковних рачуна (код Народне банке, тринаест књижица разних банака, обвезнице, акције и страна валута) до драгоцености, архиве и библиотеке.

Више запуштени него оштећени

Осим тога, урађен је и попис непокретности: дворови, куће, пољопривредна добра и рудници који су, како се наводи, "власништво краља и његове породице". Ова управа је у попису краљевских добара за имања навела податке о величини, као и у којим су катастарским књигама непокретности заведене, колико је хектара шума, ораница, винограда и ливада, колико је објеката изграђено на имањима и шта садрже, који чланови краљевске куће су власници. У попису је начињена и процена вредности, а на маргини је руком касније исписано и означено шта коме припада. Не може се са сигурношћу рећи чији је рукопис у питању, али се претпоставља да је реч о Моши Пијадеу који је уз овај текст оставио своју белешку. Тако је за имање у Сокобањи исписано "Србија", за дворац на Дедињу и Бели двор "савезно" за дворске баште Раковица "савезно", за остале зграде у Београду "видети"; за кућу на Булевару Црвене армије број 75 којом је управљао Београдски универзитет "Београдском универзитету"; за поседе у Словенији "Словенија", сем дворца "Брдо" за кога је наведено "Влада ФНРЈ"; за имања у Црној Гори и Македонији – имена република на чијем се простору налазе. Негде је исписан упитник као, на пример, за дворац на Бохињском језеру – "видети". Тиме су предложени и означени будући власници и корисници ових имања.

– Дворови на Дедињу били су власништво Карађорђевића и живо су подсећали на српску традицију и ову династију, која је променом друштвеног система и доласком нове власти уклоњена. На одлуку Јосипа Броза да се усели у Бели двор гледало се са изненађењем с обзиром на идеале новог друштва – каже овај историчар. Када су у питању дворови и њихов изглед крајем 1944, они су, по Миловану Ђиласу, били више запуштени него оштећени.

Детаље о одлуци Јосипа Броза да се усели у дворове на Дедињу навео је у мемоарима генерал Љубодраг Ђурић ("Сећање на људе и догађаје"), пишући о сусрету у Крајови (Румунија) септембра 1944. "Слушај, Ђурићу, чим уђете у Београд, одмах постави страже пред Бели двор, бившу резиденцију кнеза Павла. Он је био колаборациониста и немачки човек. Немци су сигурно чували његов дворац. Сачувај га и ти од пљачке, која може настати у првим данима ослобођења. И тај ће нам двор требати."

Топола и "Милочер"

– При коришћењу краљевских имања, Јосип Броз је, како пише Милован Ђилас, једино одступање учинио у случају имања и виле у Тополи, као и краљевског дворца "Милочер". Топола је изузета због некропола династије и српске националне свести, а "Милочер" због слабих саобраћајних веза и опредељења Броза за Брионе – коментарише Терзић.

Коришћење дворова неизбежно је подсећало на династију, истиче овај историчар. Милован Ђилас о томе пише: "Исто тако су се у почетку и у апарату могли чути за врховну установу изрази ’двор’, ’из двора’, ’за двор’. Касније бива замењен приличним изразом ’маршалат’, ’из маршалата’, ’за маршалат’." Тако су у свест народа улазиле речи маршал, маршалат и везиване су за Јосипа Броза, који је једини у Југославији то звање поседовао.

– Иако су 1945. године промењени друштвени системи, идеологија и власт, није и адреса власти – остала је на истим географским координатама, на највишој тачки главног града, заштићеној од погледа народа, одакле се пружа леп поглед према Калемегдану, Ушћу, Земуну, Ади и Авали – закључује Терзић.

Сада, први пут после шездесет година, грађани могу да посете дворове на Дедињу, у организацији Туристичке организације Београда.

-----------------------------------------------------------

Виле, рудници, куће

Принудна управа сачинила је попис имовине Карађорђевића у Србији: Задужбинско имање цркве Светог Ђорђа на Опленцу, плац Краљеве ливаде у Сокобањи, дворац Дедиње са Белим двором, дворска башта Раковица, кућа у Булевару Црвене армије, кућа у Крунској улици, вила у Сарајевској улици, вила у Толстојевој улици, плац са вилом на Топчидерском брду у Румунској улици, зграда Ђачке трпезе у Абердаревој улици, студентски дом у Булевару Црвене армије, Дом краља Александра Првог за ученике средњих школа на Топчидерском брду у Улици Миодрага Давидовића.

У Србији су још пописани рударско предузеће Нересница Глоговица (експлоатација злата на реци Пеку), као и Тимочки рудници угља.