Архитекта пакла

Са ликовима од Дантеове Беатриче (фотокопиране у три примерка) до Николе Тесле, на просторима од Малте и Египта све до Менхетна, с именима јунака као што су Језеро, Едипа, Вандерђус, Зомбини, Свињче, Шевролет или Прерија, Томас Пинчон је једини амерички писац који пародира и свет око нас, и самога себе; и хипи контракултуру којој је (ипак) одан, и предтехнолошку слику завере.

Без његових романа са отвореним крајем и непроходним врлетима заплета параноја се никада не би етаблирала као саставни део масовне културе. Уосталом, размислите: да ли би у свету без Пинчона икада били снимљени „Досије икс“, „Мушкарци с Менхетна“ и „Изгубљени“?

Роман Објава броја 49 чита се као „параноидна фантазмагорија“, но доцнија Пинчонова каријера показује, бар на примеру најскоријег дела Урођено зло, да не преза од комичне, готово стриповске, персифлаже својих романа. По објављивању шестог романа, онолико дебелог и непроходног колико се од овог писца и очекује, Томас Пинчон проглашен је „апостолом несавршености“. Бизарних етикета у, уопште узев, млакој рецепцији романа Насупрот дану било је напретек, а није се презало ни од тога да се Пинчонови романи назову – чудовиштима.

Пинчона се и треба плашити! Пинчон застрашује читаоце и критичаре најпре безмерном ерудицијом, па тек потом типичном склоношћу „природњака“ по образовању да слуди „друштвењаке“ обиљем логике и систематичности. Ауторка ових редова већ је „оптужила“ писца да захтева знања од физике до филозофије како бисмо се успешно пробијали кроз његове романе. Речено нешто краће и грубље, Пинчон тражи да будете енциклопедиста: трошно људско знање он користи са митотворачким претензијама.

Његова је митологија, додуше, померена према нихилизму, према минирању свих постојећих светова уместо божанском задужбинарству: Пинчонове романе читамо као примењену теорију завере, махом заведени темом и структуром Објаве броја 49, дочим романи попут код нас управо објављеног В заправо баратају неодгонетљивошћу приче као својим темељним разлогом постојања – премда ништа мање не говори ни о аутсајдерском битисању у садашњем тренутку и овдашњем простору, о одбијању да се било каква прича учини кохерентном.

Пинчонов првенац назван варљиво једноставно В јесте вишеслојна повест о флуидном симболу који представља не само митски женски лик већ и читав „резервоар“ значења и сећања. Херберт Стенсил, човек-матрица чији се идентитет умножава и раслојава као и сама његова потрага, у сенци оца (дипломате и шпијуна) неуморно трага, опсесивно реконструишући очев живот. В није само неухватљива жена која симболизује све добре и лоше домете модернизма, већ и фигура обећања смисла – обећања да ће се историја,

коју ентропија гута и обезвређује, вратити значењу које је обичан смртник у стању да појми.

Нехуманост рата и непредвидивост историје јесу Пинчонове негативне фасцинације, а наука је тајно оружје – односно, идеална а већини тешко уочљива могућност да се проговори о дезинтеграцији вредности, једнако као о коегзистенцији реалних и могућих светова. У предговору јединој књизи прича Пинчон самог себе критикује због тога што је био склон да тако мрачно ликује над могућношћу масовног уништења и потпуног не станка света. Том приликом је у своје ране утицаје убројао Набокова, Белоуа, битнике и Џејмса Бонда, што додатно сведочи о бизарној ширини његове инспирације.

Роман В је поправни испит раног Пинчона приповедача, али и маестрална најава Дуге гравитације, манично-хистеричне енциклопедијске приповести смештена у време Другог светског рата. В је, исто тако, и прва права тајна на менију америчке постмодерне прозе. Стара прича каже да се чудовиште може победити само тако што ћете га – појести; тако га победимо, али тако и оно постане део нас. Ето једног од начина како се изборити са В – првим словом абецеде Пинчон.