Шарм старих разгледница

Сабирају се утисци са још једног Битефа, доносе судови о његовом квалитету и, по ко зна који пут, траже одговори на питања о његовом значају и утицајима. Сасвим природно, имајући у виду величину и реноме фестивала. Постоји, међутим, у рецепцији овог културног догађаја и његовог садржаја и нека врста јалове полемике са селекторским избором, а нарочито са синтагмом „нове позоришне тенденције”.

Легитимно је постављати питање шта је и колико ново, као и који је смисао и вредност тог новог. Често се међутим стиче утисак да је уместо истинске упитаности по среди површна или претерана критичност сваки пут када понуђени садржај не одговара личном укусу гледаоца (или његовој естетско-идеолошкој оријентацији). Препознајемо у овом жамору сувишан садржај који омета један део битефовске публике да ступи у директан дијалог са представама, које увек, добре или лоше, представљају плодно тло за рефлексију о позоришној стварности, а најчешће, мада не и увек, о човеку и друштву.

У осврту на неке од представа овогодишњег фестивала као највећи догађај издвајамо сусрет са позоришним универзумом Јана Лауерса, нарочито са остварењем Изабелина соба, ретким спојем иновативног, комуникативног и пријатног у театру. Савршен пример естетике постдрамског театра у којој су елементи позоришног језика равноправни и независни, у овој представи су говор, плес и музика органски тако испреплетени да стварају посебан stimmuing, пријатну атмосферу која смањује дистанцу између извођача и публике. Ова специфична врста опуштености и присности је,парадоксално,нешто што је изузетно тешко постићи и резултат је промишљеног редитељског концепта и изузетне умешности извођача, и то не само њихових глумачких, плесних и музичких квалитета, већ рада на непосредности и присуству. На овај начин публици се нуди могућност да доживи неку врсту нове катарзе, насталу не више идентификацијом са ликовима и садржајем, већ заједничким учешћем у вишеслојном естетском искуству. Стога, с жаљењем примећујемо да се у дијалогу са аутором стручна јавност задржала пре свега на значењском нивоу представе, занемарујући њене концептуалне и перформативне потенцијале. Не зато што је њен значењски ниво мање битан, већ зато што је он у овој представи нераздвојни део целине коју треба доживети, а не сецирати.

Т.Е.О.Р.Е.М.У. Гжегожа Јажине, рађену по истоименом филму и књизи ПјераПаола Пазолинија издвојили бисмо као пример неуспешне комуникације представе са публиком. Стилизована, високо естетизована сценска игра не постиже жељену сугестивност, већ делује претенциозно и испразно. Отежавајућа околност је поређење са филмом, приказаним у термину пре представе. Тамо где Пазолинијев геније успева да наговести мистични, готово метафизички чин сусрета са Другим, Јажина конструише неубедљиво и празњикаво извођење, без јасно изоштрене поенте. Осим неколико успелих редитељских решења, пољски режисер не развија оригинални сценски језик, већ се ослања на Пазолинијев филмски проседе, не успевајући да у театру достигне његову убојитост. Такође, он не нуди неко сопствено тумачење текста или његову другачију контекстуализацију, а нејасан заплет који гравитира око појаве мистериозног странца не успева да се уздигне на симболички ниво, чиме се поставља питање оправданости ове инсценације Теореме.

            Са два извођења Чехова на овогодишњем фестивалу могло би се рећи да се после неколикогодина одсуствовања на Битеф вратио класични драмски текст. Ујка Вања Јиргена Гоша одликује се прецизном и надахнутом сценском игром, сложеношћу и интензитетом у интерпретацији ликова, духовитошћу и назнакама антиилузионизма као средствима одмака и осавремењења. То је представа у којој је све доведено до перфекције.

Ипак, остаје извесна упитаност да ли су и поред маестралне глуме извођачи успели да дочарају мекоћу и нежност Чеховљевих јунака и њихову кротку резигнираност. Поређење се наметнуло гледајући извођење Три сестре Јурија Погребничка. За разлику од немачке, московска представа не поседујепосебно заокружен и прецизно спроведен редитељски концепт. У њој се тежи ка иновативним стилским и драматуршким решењима, али се не постижу значајни резултати. Сцене делују набацано и на тренутке развучено. Међутим, визуелно и по атмосфери представа зрачи анахроним шармом старих разгледница. Глума је сведена, али проживљена. И сам режисер наглашава да га највише занима рад са глумцима, у чему има успеха, барем што се тиче главних глумица. Кротко прихватање судбине, ма колико тешка и чамотна она била, не наглашава се овде спољним средствима, већ се једноставно одражава у њиховим очима, изразу, гласу.

Можда захваљујући овако емотивној и ненаметљивој глуми, али и сценографији и прелепим костимима, представа производи ефекат зачудне аутентичности, а понеки детаљ, светлуцави поглед или умилни глас, остају са нама и по њеном завршетку.