Šarm starih razglednica

Sabiraju se utisci sa još jednog Bitefa, donose sudovi o njegovom kvalitetu i, po ko zna koji put, traže odgovori na pitanja o njegovom značaju i uticajima. Sasvim prirodno, imajući u vidu veličinu i renome festivala. Postoji, međutim, u recepciji ovog kulturnog događaja i njegovog sadržaja i neka vrsta jalove polemike sa selektorskim izborom, a naročito sa sintagmom „nove pozorišne tendencije”.

Legitimno je postavljati pitanje šta je i koliko novo, kao i koji je smisao i vrednost tog novog. Često se međutim stiče utisak da je umesto istinske upitanosti po sredi površna ili preterana kritičnost svaki put kada ponuđeni sadržaj ne odgovara ličnom ukusu gledaoca (ili njegovoj estetsko-ideološkoj orijentaciji). Prepoznajemo u ovom žamoru suvišan sadržaj koji ometa jedan deo bitefovske publike da stupi u direktan dijalog sa predstavama, koje uvek, dobre ili loše, predstavljaju plodno tlo za refleksiju o pozorišnoj stvarnosti, a najčešće, mada ne i uvek, o čoveku i društvu.

U osvrtu na neke od predstava ovogodišnjeg festivala kao najveći događaj izdvajamo susret sa pozorišnim univerzumom Jana Lauersa, naročito sa ostvarenjem Izabelina soba, retkim spojem inovativnog, komunikativnog i prijatnog u teatru. Savršen primer estetike postdramskog teatra u kojoj su elementi pozorišnog jezika ravnopravni i nezavisni, u ovoj predstavi su govor, ples i muzika organski tako isprepleteni da stvaraju poseban stimmuing, prijatnu atmosferu koja smanjuje distancu između izvođača i publike. Ova specifična vrsta opuštenosti i prisnosti je,paradoksalno,nešto što je izuzetno teško postići i rezultat je promišljenog rediteljskog koncepta i izuzetne umešnosti izvođača, i to ne samo njihovih glumačkih, plesnih i muzičkih kvaliteta, već rada na neposrednosti i prisustvu. Na ovaj način publici se nudi mogućnost da doživi neku vrstu nove katarze, nastalu ne više identifikacijom sa likovima i sadržajem, već zajedničkim učešćem u višeslojnom estetskom iskustvu. Stoga, s žaljenjem primećujemo da se u dijalogu sa autorom stručna javnost zadržala pre svega na značenjskom nivou predstave, zanemarujući njene konceptualne i performativne potencijale. Ne zato što je njen značenjski nivo manje bitan, već zato što je on u ovoj predstavi nerazdvojni deo celine koju treba doživeti, a ne secirati.

T.E.O.R.E.M.U. Gžegoža Jažine, rađenu po istoimenom filmu i knjizi PjeraPaola Pazolinija izdvojili bismo kao primer neuspešne komunikacije predstave sa publikom. Stilizovana, visoko estetizovana scenska igra ne postiže željenu sugestivnost, već deluje pretenciozno i isprazno. Otežavajuća okolnost je poređenje sa filmom, prikazanim u terminu pre predstave. Tamo gde Pazolinijev genije uspeva da nagovesti mistični, gotovo metafizički čin susreta sa Drugim, Jažina konstruiše neubedljivo i praznjikavo izvođenje, bez jasno izoštrene poente. Osim nekoliko uspelih rediteljskih rešenja, poljski režiser ne razvija originalni scenski jezik, već se oslanja na Pazolinijev filmski prosede, ne uspevajući da u teatru dostigne njegovu ubojitost. Takođe, on ne nudi neko sopstveno tumačenje teksta ili njegovu drugačiju kontekstualizaciju, a nejasan zaplet koji gravitira oko pojave misterioznog stranca ne uspeva da se uzdigne na simbolički nivo, čime se postavlja pitanje opravdanosti ove inscenacije Teoreme.

            Sa dva izvođenja Čehova na ovogodišnjem festivalu moglo bi se reći da se posle nekolikogodina odsustvovanja na Bitef vratio klasični dramski tekst. Ujka Vanja Jirgena Goša odlikuje se preciznom i nadahnutom scenskom igrom, složenošću i intenzitetom u interpretaciji likova, duhovitošću i naznakama antiiluzionizma kao sredstvima odmaka i osavremenjenja. To je predstava u kojoj je sve dovedeno do perfekcije.

Ipak, ostaje izvesna upitanost da li su i pored maestralne glume izvođači uspeli da dočaraju mekoću i nežnost Čehovljevih junaka i njihovu krotku rezigniranost. Poređenje se nametnulo gledajući izvođenje Tri sestre Jurija Pogrebnička. Za razliku od nemačke, moskovska predstava ne posedujeposebno zaokružen i precizno sproveden rediteljski koncept. U njoj se teži ka inovativnim stilskim i dramaturškim rešenjima, ali se ne postižu značajni rezultati. Scene deluju nabacano i na trenutke razvučeno. Međutim, vizuelno i po atmosferi predstava zrači anahronim šarmom starih razglednica. Gluma je svedena, ali proživljena. I sam režiser naglašava da ga najviše zanima rad sa glumcima, u čemu ima uspeha, barem što se tiče glavnih glumica. Krotko prihvatanje sudbine, ma koliko teška i čamotna ona bila, ne naglašava se ovde spoljnim sredstvima, već se jednostavno odražava u njihovim očima, izrazu, glasu.

Možda zahvaljujući ovako emotivnoj i nenametljivoj glumi, ali i scenografiji i prelepim kostimima, predstava proizvodi efekat začudne autentičnosti, a poneki detalj, svetlucavi pogled ili umilni glas, ostaju sa nama i po njenom završetku.