Балканске ритмове носим у ДНК

Неписано је правило да за вансеријске таленте са ових простора шира јавност сазна тек кад постану популарни и познати у свету. Бубњар Бранко Поповић (29) још није стекао светску славу, али, ако је судити по његовом успеху на чувеном музичком колеџу „Беркли”, питање је дана када ће и она доћи.

Бранко је марта ове године добио престижну „AvedisZildjianAward” награду, која се додељује најбољем студенту на одсеку за бубњеве. Лауреат у конкуренцији од 900 студената (рачунајући само овај одсек) за „Политику” скромно каже да доскора није имао повратну информацију колико његов таленат, рад и залагање на овом колеџу заправо вреде.

– Вероватно се мојим професорима допао начин свирања и та нека аутентична комбинација џеза и ритмова и мелоса са ових простора.

Бранко додаје да му се посебно допада то што је у контакту са професорима и студентима из целог света проширио своје музичке видике. Сматра да је констатација да су људи са Балкана музички јако талентовани сасвим оправдана.

– У почетку сам био „инфициран” фјужн џезом. Сада то већ гледам много комплексније. Упијам ритмове и музичке утицаје са свих меридијана. Оно због чега ме посебно интересује експериментисање са музиком са наших простора јесте чињеница да нам је она на неки начин записана у ДНК. Ритмови јужне Србије, Македоније, то је нешто што технички не морате добро да познајете већ једноставно осећате. Довољно је да чујете чувено „је’н, два, три, је`н, два, је`н, два, је’н, два, три...” и да вас игра понесе. Школа је та где тај осећај на прави начин синхронизујете са савременим утицајима и добијате један уметнички дијамант, који временом сами брусите.

Бранко после завршеног колеџа планира да упише мастер студије на академији у Њујорку. Признаје да му недостаје Београд и родно Ваљево, иако се труди да што чешће долази у Србију.

– Диплома у нашој земљи нажалост није тако „звучна” као ова са „Берклија”. Са друге стране, то што сте завршили неки престижан колеџ не значи вам апсолутно ништа ако се касније не докажете. Србија ми недостаје и из неких веома интимних разлога. Мој радни дан у Америци траје и по 12, 14, 16 сати. Нема се пуно времена за дружења, што је посебна штета јер на овај колеџ долазе људи са свих поднебља – закључује Бранко.

А. Чолаковић