Balkanske ritmove nosim u DNK

Nepisano je pravilo da za vanserijske talente sa ovih prostora šira javnost sazna tek kad postanu popularni i poznati u svetu. Bubnjar Branko Popović (29) još nije stekao svetsku slavu, ali, ako je suditi po njegovom uspehu na čuvenom muzičkom koledžu „Berkli”, pitanje je dana kada će i ona doći.

Branko je marta ove godine dobio prestižnu „AvedisZildjianAward” nagradu, koja se dodeljuje najboljem studentu na odseku za bubnjeve. Laureat u konkurenciji od 900 studenata (računajući samo ovaj odsek) za „Politiku” skromno kaže da doskora nije imao povratnu informaciju koliko njegov talenat, rad i zalaganje na ovom koledžu zapravo vrede.

– Verovatno se mojim profesorima dopao način sviranja i ta neka autentična kombinacija džeza i ritmova i melosa sa ovih prostora.

Branko dodaje da mu se posebno dopada to što je u kontaktu sa profesorima i studentima iz celog sveta proširio svoje muzičke vidike. Smatra da je konstatacija da su ljudi sa Balkana muzički jako talentovani sasvim opravdana.

– U početku sam bio „inficiran” fjužn džezom. Sada to već gledam mnogo kompleksnije. Upijam ritmove i muzičke uticaje sa svih meridijana. Ono zbog čega me posebno interesuje eksperimentisanje sa muzikom sa naših prostora jeste činjenica da nam je ona na neki način zapisana u DNK. Ritmovi južne Srbije, Makedonije, to je nešto što tehnički ne morate dobro da poznajete već jednostavno osećate. Dovoljno je da čujete čuveno „je’n, dva, tri, je`n, dva, je`n, dva, je’n, dva, tri...” i da vas igra ponese. Škola je ta gde taj osećaj na pravi način sinhronizujete sa savremenim uticajima i dobijate jedan umetnički dijamant, koji vremenom sami brusite.

Branko posle završenog koledža planira da upiše master studije na akademiji u Njujorku. Priznaje da mu nedostaje Beograd i rodno Valjevo, iako se trudi da što češće dolazi u Srbiju.

– Diploma u našoj zemlji nažalost nije tako „zvučna” kao ova sa „Berklija”. Sa druge strane, to što ste završili neki prestižan koledž ne znači vam apsolutno ništa ako se kasnije ne dokažete. Srbija mi nedostaje i iz nekih veoma intimnih razloga. Moj radni dan u Americi traje i po 12, 14, 16 sati. Nema se puno vremena za druženja, što je posebna šteta jer na ovaj koledž dolaze ljudi sa svih podneblja – zaključuje Branko.

A. Čolaković