Добре приче су лековите

Издавачка кућа „Алнари” из Београда објавила је недавно роман Гордане Куић „Духови над Балканом”. Овај роман, истиче Љиљана Шоп, и личи и не личи на њене претходне књиге. Верује да ће он сачувати досадашњу читалачку публику Гордане Куић, али и придобити неке нове и другачије, литерарно захтевније читаоце.

Гордана Куић (1942), добитница награде „Женско перо”, објавила је две трилогије. Jедну чине романи: „Мирис кише на Балкану”, „Цват липе на Балкану” и „Смирај дана на Балкану”, а другу „Легенда о Луни Леви”, „Бајка о Бењамину Баруху” и „Балада о Бохорети”, као и збирку „Преостале приче”. Продуцентска кућа „Синема дизајн” управо снима телевизијску серију по мотивима романа „Мирис кише на Балкану”. Серија ће премијерно бити приказана крајем године на РТС-у.

Почели сте да пишете, једном сте рекли, не да би постали писац, већ да би од заборава сачували животну причу мајке Бланке Салом и својих тетака?

Прича о мом писању започела је крајем седамдесетих година прошлог века када сам седећи са мојом мајком Бланком Леви, у роману –Салом, бележила њене приче, исте оне које сам од детињства слушала, а све у жељи да отмем од заборава њен и животе њених сестара, смелих жена које су свака понаособ живеле испред свога времена, имале своје снове и циљеве од којих нису одступале без обзира на прекоре тадашње веома патријархалне сарајевске средине. Моја мајка је била сјајан приповедач, магид –на хебрејском, а јеврејско је веровање да су добре приче лековите. Када би ми исприповедала један догађај, ја бих потом одмах отишла у своју собу и те белешке куцала на машини покушавајући да их уобличим у једну прихватљиву целину. После готово годину дана, имала сам штиво од око 800 страна и тада први пут помислила да бих од тог материјала могла да створим роман. Тада је тек почео прави посао.

Написали сте узбудљиву историју сефардских Јевреја на овим нашим просторима?

Много касније, у разговору са Давидом Албахаријем, који је поред Филипа Давида и Јулије Најман,био члан жирија за доделу награде на годишњем конкурсу Јеврејске општине, а ја сам једногласно добила прву награду за „Мирис кише на Балкану”, схватила сам да сам написала не само сагу о сефардским Јеврејима између два рата, већ и повест о другим народима на подручју,нажалост,увек узбурканог Балкана.

Радња романа у првој књизи – „Мирис кише на Балкану”,догађа се у Сарајеву, у којем никад нисте живели. У којој мери сте користили архивску грађу и сведочења?

Једини извор за писање мог првог романа била је моја мајка са малом примесом моје маште. За све друге романе радила сам обимна истраживања, а поготово за „Легенду о Луни Леви” и „Бајку о Бењамину Баруху” с обзиром на то да сам радњу сместила у XV и XVI, односно XVII век.

Други том – „Цват липе на Балкану”, посвећен је Другом светском рату, доласку комуниста на власт. Како су се те промене одразиле на породицу Салом?

„Цват липе на Балкану” обухвата период од 1945. до 1965. године. Ослобођење и долазак новог режима проузроковао је велику несрећу за моју породицу јер је мој отац, Методије Куић, у роману –Марко Кораћ, који је побегао из усташког затвора у Сарајеву, због својих отворено антипавелићевских чланака,објављиваних у његовим дневним новинама „Југословенска пошта”, био одмах обележен као капиталиста. То је значило,не само одузимање целокупне имовине, покретне и непокретне, одсуство бонова помоћу којих се куповала храна, већ и његово затварање и слање у рудник Бор на принудни рад. Тридесетогодишњи „заједнички стан” представљао је још један ужасавајући додатак породичној трагедији. Ипак, упркос свему томе, моја породица, која је тада укључивала и моју тетку Рики, живела је срећно, што можда звучи невероватно, али је истинито: љубав, подршка и слога између њих троје и мене која сам била тек девојчица, изградили су неразрушиву основу нашег живота. Зато бих ја увек рекла да сам имала срећно детињство, мада нисам имала ни лутку ни лопту.

У трећој књизи – „Смирај дана на Балкану”, говорите о последњем рату, времену када се све распада и све нестаје. Чинило вам се да је то крај свих крајева?

По завршетку сваког од мојих романа била сам сигурна да више ништа нећу написати. По завршетку „Смираја дана на Балкану” у то сам била убеђена. Брачни троугао у који се Вера Кораћ уплела завршио се неповољно по јунакињу романа; земља коју је толико волела се распала, њен напоран посао у коме је уживала такође, и сходно свему томе на крају романа њен живот се гаси. Трилогија је завршена нестанком последњег изданка једне породице – покривен је цео XX век. Да, то је представљао крај свих крајева. Бар сам ја тако мислила стављајући тачку на последњу реченицу романа „Смирај дана на Балкану”.

Да ли је роман „Духови над Балканом” четврти зглоб, епилог претходне трилогије, или први том нове трилогије?

Роман „Духови над Балканом” је и једно и друго. И епилог и пролог. Наиме, он завршава све приче из прве трилогије и започиње причу друге трилогије. Он је копча између два трокњижја. Његове четири „епизодије” имају фантазмагорични призвук, кушају читаочеву машту и жељу за играријом. Онје, за разлику од свих осталих романа који су постављени хронолошки, временски скоковит – од далеке будућности до далеке прошлости, он је стилски препознатљиво мој, али различите конструкције. Речју, роман у чијем сам писању – том захтевном и заноснoм послу – можда највише уживала.

Зоран Радисављевић

-----------------------------------------------------------

Роман мора да прича

Нема ничег без приче – прва је реченица у роману. Без приче, без радње, дакле, нема ни романа?

Одувек сам веровала у ту поставку, а потом сам пронашла и једну Стендалову реченицу коју сам употребила као мото мојих романа, а која вели „Il faut que le roman raconte” (Роман мора да прича).Наравно, свесна сам да многе књижевне струје не деле са мном овакав став, такође да многи писци, као и они највећи попут Џојса и Вирџиније Вулф, нису Стендалову премису сматрали валидном, али све је то питање уверења, то јест укуса. И велика је срећа што се сви ми разликујемо. Без тих разлика, опстанак на овој планети био би бескрајно досадан.