Бал под маскама

Пре тачно деценију, у створеном оквиру „постреволуционарне еуфорије” и меденог месеца између грађана, нових демократских власти и кључних представника међународне заједнице тешко да је ико, са обе стране барикада, могао и претпоставити да ће тако брзо пасти линија подела на странке власти пре и после 2000. Грађани су за две-три године прешли и пут од пробуђене енергије за промене до резигнираности и доминантног уверења да се 5. октобра фактички ништа значајно, сем изласка из изолације, није ни десило, односно да је једна гарнитура на власти замењена другом. Логичан след је и да се онда на крају нађу и заједно на власти, јер уз изузетак Шешељевих радикала, на једној и, у извесној мери ЛДП-а, на другој страни, сви су у политичком мејнстриму, односно могу једни са другима.

Шта је у основи ове појаве и чиме се могу објаснити забрињавајуће низак рејтинг и слабо поверење грађана у странке?

Једно од могућих објашњења лежи у оцени да је у Србији још увек на сцени својеврсни политички маскенбал у коме страначки лидери тврде једно а раде друго у складу са констатацијом бугарског социолога Ивана Краснева да на Балкану све странке и коалиције у време избора уђу у страсну љубавну везу са бирачима а након њих у брак са међународним финансијским организацијама. Суочене са већином бирачког тела коју чине сиромашни и недовољно упослени, странке у програмским и изборним манифестима фреквентно помињу вредности солидарности, социјалне правде и социјалног дијалога и одговорне државе. На другој страни, у практичкој политици, кроз везе са тајкунима и финансијерима и расподелу политичког плена, делују као стројеви за експлоатацију власти и федерације интересних група и лобија. Процес и ефекти приватизације, вођена пореска политика, слабо антимонополско законодавство и готово ендемски раширена корупција и трговина утицајем су довољно добри аргументи за ову тезу.

У условима актуелне кризе планетарних размера Србија, међутим, мора напустити досадашњи модел развоја заснован на прегрејаној тражњи и увозу, пренадуваној и јавној и приватној потрошњи и последично створеним спољним и унутрашњим дефицитима и неравнотежама. Следећи развојну логику и стратегију ЕУ за наредну деценију, нови модел развоја би се, сасвим супротно, заснивао на штедњи, улагањима, производњи и повећању извоза. Кључни, финални циљ стратегије би требало да буде увећање запослености и благостања становништва.

Прелазак на нови развојни модел не иде, међутим, без бар краткорочних одрицања, губитака и редистрибуције у којој неко добија ако неко други губи. У заоштреном, кризном оквиру у коме буџетски дефицит пада на готово симболичан један одсто, јавна потрошња мора бити сведена на две петине БДП, уз промену њене структуре тако да релативни раст учешћа јавних инвестиција прати смањење финалне потрошње. Цена ће бити плаћена смањеним учешћем пензија у БДП са 13 на десет одсто, као и издатака за плате запослених у јавном сектору са десет на осам процената, чиме ће бити погођена бројна дистрибутивна коалиција буџетских корисника од преко два милиона људи. Међу губитницима се могу наћи и изузетно моћне политичке групе, у случају да дође до делимичног губитка контроле над јавним ресурсима, и оног дела привредне елите која се презадужила преинвестирањем у секторе који више неће уживати приоритетну подршку. Привремено, кроз пад стандарда и потрошње изгубиће и део средњих слојева.

На другој страни, добитници пре свега треба да буду – кроз увећане редистрибутивне трансфере усмерене ка социјалној помоћи и активним политикама тржишта рада – сиромашни и незапослени, дакле групе лишене кључних ресурса моћи. Колико је у таквој ситуацији уопште могуће и реално очекивати да ће нови модел развоја бити реализован, сем у крајње изнуђеној и социјално разводњеној варијанти? Последње деценије су препуне ситуација у којима се пред изазовима одустајало од кључних промена склапањем развојно непродуктивног социјалног брака из рачуна којим су моћни штитили привилегије а групе са дна социјалне пирамиде задовољавале се мрвицама са стола.

Чини се да то више неће бити могуће, бар не у досадашњој мери. Време бала под маскама пролази и након деценијске доминације националних комада са певањем и пуцањем и социјалног популизма, у страначкој политици ће морати у први план да дођу суштинска питања развоја и развојних стратегија. Коначно, на помолу је ново политичко преразврставање.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду