Од главе ка репу

Крајем октобра реализовано Галупово истраживање пружа обиље података о корупцији у Србији, посматраној првенствено из угла њених грађана.

Најснажнији утисак оставља драматичан степен прекида веза између грађана и власти.

Комотном, квалификованом већином грађани прихватају тврдње да ствари у Србији иду у погрешном смеру (62 одсто), односно да су политичари (84 одсто), судије (80 одсто), па и полиција (60 одсто) превише корумпирани да би се заиста борили против корупције. Пошто ни влада ни политичари, како позициони, тако и опoзициони , нису у стању да спрече корупцију треба их посмењивати (70 одсто). Посебно власници великих фирми имају користи од веза са корумпираним властима (67 одсто).

Истовремено, према грађанима, само државне институције, влада и полиција, пре свих, имају, за разлику од НВО, моћ да се изборе са корупцијом – са корупцијом треба да се изборе они за које се верује да су и сами корумпирани.

Према истраживању „шампиони корумпираности”, осим партија и влада, су лекари, сви у правосудном ланцу – судије, тужиоци и адвокати, као и цариници. Средњи ниво, присутне али не и ендемске, корупције држе запослени у полицији, медијима и образовању. Најмање корумпирани су црква, војска, председник Тадић и запослени у банкама.

Кључне методе системске, политичке корупције су финансирање изборне кампање ради добијања накнадних противуслуга, али и преусмеравање буџетских средстава ка ,,својим” изборним јединицама и политичким интересима.

Кад је о грађанима реч, готово половина њих живи лоше или чак неподношљиво.

Логично, сиромаштво, незапосленост, бесперспективност младих су кључни проблеми иза којих следе корупција и криминал.

У том оквиру, чак трећина анкетираних зна неког, а сваки осми је и лично, бар једном у три последња месеца, понудио мито да би остварио корист или избегао трошак. Шта рећи о мотивима и профилу четири-пет одсто оних који су, у тако кратком року, нудили мито два и више пута? И сами грађани нису довољно отпорни на ,,ситну” корупцију, јер су, по сопственом признању, три пута чешће нудили мито него што им је оно изнуђивано.

У више од половине случајева мито се нуди лекарима и медицинском особљу што води закључку да је ,,подмазивање” пре правило но изузетак. Када се ради о здрављу, али и запошљавању, грађани као да су на све спремни.

Истовремено, грађани су скептични према актерима и ефектима антикоруптивне стратегије. У наредних годину-две не очекују никакве битне промене набоље. Проблем је што се корупција ретко процесуира и то тек у случају средњег и нижег ешелона власти, односно што риба смрди од главе а чисти се (ако се уопште чисти) од репа.

Медији се виде као основни, неопходни извор информисања о корупцији, али су за грађане и они у знатној мери корумпирани и зависни од политичара и моћних оглашивача.

Изузетак, уз полицију, од општег тренда пада поверења у актере борбе против корупције је раст, истина скроман и спор, поверења у Агенцију за борбу против корупције.

Раст поверења у агенцију, као и друга антикоруптивна тела, условљен је стицањем аутономне позиције у односу на центре моћи и успешним комбиновањем едукативних и превентивних активности са нужном репресивном, одвраћајућом функцијом.

На кратак рок, грађани верују само у дисциплинујућу улогу оштрих казни, пре свега према онима на врху ланца корупције, односно ширењу уверења да се корупција ипак не исплати.

члан Одбора Агенције за борбу против корупције