До Пикаса преко лозове ракије

– Било је много комуниста који су имали слике на зидовима и богате библиотеке, било је и оних који су то све имали али су књиге куповали на метар и ниједну нису прочитали, а на зидовима држали сопствене фотографије. Али све сте то имали и код не-комуниста. То је ствар еманципације и жеље за неком новом спознајом, каже у разговору за „Политику” Зоран Вукмановић, син познатог револуционара и комунисте Светозара Вукмановића Темпа, чија је уметничка колекција изложена у галерији САНУ.

Реч је о збирци од око 220 дела углавном савремене југословенске уметности, али и дела познатих сликара са иностране сцене.

Пре 39 година ова уметничка збирка брачног пара Светозара и Милице Вукмановић поклоњена је граду Цетињу, односно тамошњем Народном музеју Црне Горе. Део збирке је био изложен у оквиру Уметничке галерије Музеја на Цетињу. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година део поставке је скинут. Према обећању и јавним изјавама садашњег директора Музеја на Цетињу Павла Пејовића, првобитна поставка дела збирке требало би да се врати у изложбени простор у целини. Репрезентативан део ове збирке сада је под рефлекторима галерије САНУ у Београду.

Изложба је названа „Темпоратура 39” и изазива велико интересовање јавности, свакако због имена власника колекције, али и историјских околности после 1945. године када су комунисти дошли на власт.

Брачни пар Вукмановић се, према сведочењу њиховог сина Зорана Вукмановића, више дружио са писцима и уметницима него са политичарима.

„У кућу нам је, сећам се, долазио најчешће Ђилас, али су писци и уметници били посебно добродошли: Танасије Младеновић, Вељко Петровић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић... Наша кућа била је и физички у средишту ’топчидерског троугла’ који су чиниле Стијовићева, Милуновићева и Лубардина кућа”.

Уметници су мом оцу поклањали своја дела, али он је имао обичај да ако му нешто поклоне, одмах или откупи неку другу слику од њих, или, будући да је често путовао, донесе неки вредан поклон и то одмах дарује. Многи су тада у интелектуалним београдским круговима куповали слике и од Лубарде и од Возаревића.

Уобичајено је да уметници колекционарима који их прате од почетка њихове каријере, продају дела по знатно повољнијим ценама.

Једном приликом и Тито је Темпу поклонио скулптуру Војина Бакића ’Бик’, каже Зоран Вукмановић.

Збирка Вукмановића садржи и мањи број дела иностраних уметника од којих две слике Гутуза имају посебан значај и вредност.

– Пикасо и Шагал добијени су на поклон од пријатеља. Отац је волео да пре ручка попије чашицу лозове ракије и њу је набављао од једног старог човека чија је кућа била негде између Подгорице и Ријеке Црнојевића. Тај човек је имао сина, архитекту који је живео и радио у Паризу. Архитекта Вукчевић се кретао у уметничко-интелектуалним круговима у Паризу и поседовао је интересантну колекцију дела, углавном цртежа, графика односно литографија. Када је чуо да мој отац поклања своју колекцију Цетињу, дошао је код нас и донео тих неколико дела. То је био његов израз поштовања према моме оцу и његовој намери да колекцију дарује Цетињу. Ако говоримо о вредности тих неколико дела, морамо рећи да се ту не ради о неким баснословним вредностима, будући да то нису уља на платну. Но, за посетиоца изложбе много је важније да у тим иностраним делима тражи и компарира сличности са оним делима која су настала на нашим просторима. Цртежи Ривере или Секеироса добијени су у личном контакту са Секеиросом односно са Фридом Кало када је мој отац био у службеној посети Мексику – објашњава Зоран Вукмановић.

Темпо је, такође, био и лични пријатељ Рената Гутуза, члана КП Италије и веома истакнуте јавне личности. Приликом једног гостовања у кући породице Вукмановић поклонио им је и две графике (поред две слике које се налазе у колекцији): једну Милици Вукмановић (детаљ са пијаце) а другу Светозару Вукмановићу (Caffe Grecco).

Зоран Вукмановић се сећа да је и бугарски сликар Дечко Узунов даривао његовом оцу неколико акварела које је радио док је био у посети код њих, а неколико дела аутора из Вијетнама и Индонезије Вукмановић је добио на поклон од Хо Ши Мина и од Сукарна.

„Све што је добио као јавна личност, током обављања службене дужности, он је укључио у збирку. Мој је отац био изузетно скроман човек. Ни он ни мајка нису излазили у кафане, живели су додуше у великој кући, али се у тој кући раних педесетих година грејала само једна соба каљевом пећи, јер су то биле јако тешке године. Обоје су радили али се не може говорити ни о каквим високим приходима. У то време није било луксуза. Отац је у канцеларији остајао до дубоко у ноћ. Имао је тада, тих педесетих и добар део шездесетих, чак два шофера јер је њихов дан био јако дуг па су један дан радили а други дан се одмарали. Кажем, то је било то тешко време изградње земље после рата а он је одговарао за привреду.

Касније, од средине шездесетих, када је имао више слободног времена, много је писао и од тих хонорара куповао слике”, каже Зоран Вукмановић. Изложба у САНУ је део збирке која се налази у Музеју на Цетињу, а у породици се такође налазе нека дела. Изложба Темпоратура 39 у САНУ заправо подвлачи идеју културе давања као примарног у систему вредности, чији примат нажалост у данашњем друштву све више преузима идеја и култура узимања. Ова изложба, такође, ревитализује овај проблем, с обзиром на то да Зоран Вукмановић са супругом Ружицом наставља ангажман својих родитеља, али у смеру донирања свратишта за децу и агитовања за донирање органа.

Марија Ђорђевић