Нема судског епилога

После смрти 19. годишње девојке, која је у београдској приватној болници "Децедра" оперисана због чукљева на стопалу, а три дана касније умрла у Ургентном центру, како се претпоставља, од сепсе (што тек треба да буде потврђено или одбачено обдукционим налазом) – поново је у јавности покренуто питање шта обичан човек у таквим тренуцима може да уради, а шта ће у његовом интересу предузети држава, односно надлежни органи.
Здравствена инспекција Министарства здравља је поводом овог случаја, за почетак, наложила да се у понедељак, 11. септембра, обави судскомедицинска обдукција, у циљу утврђивања евентуалне одговорности здравствених радника који су учествовали у лечењу. На основу резултата судскомедицинске обдукције, који су једино меродавни, истражни и судски органи предузеће неопходне мере, саопштавају из Министарства здравља.

У последње две године то је уобичајена, мање-више рутинска, процедура Министарства здравља, које реагује онда када родбина и ближњи пријаве да сумњају на грешку лекара или после написа у медијима. Најчешће се организује ванредни стручни надзор, испитују се околности случаја, а Министарство прикупљену документацију само прослеђује истражним органима када сматра да за то има основа.

Али, када се слегне прашина и престане писање у медијима и крене судско истеривање истине о смрти за коју је евентуално крив лекар, на крају све остане на плећима породице. Да је правда спора осете управо они који су пресавили табак и тужили лекара због грешке која је узроковала смрт њихових најближих. Такве пресуде не стижу на новинске ступце, јер их у највећем броју случајева и нема. Јавност обично бива ускраћена за одговоре шта се на крају догодило и ко је заправо погрешио – лекари као људски фактор, покварени медицински уређај или природа.

У медијима тако углавном не осване да је неки лекар био без разлога нападнут, али ни да су нека породиља или оперисани пацијент умрли због немара и пропуста у лечењу. Судије без помоћи лекара вештака не могу да утврде узрочно-последичну везу. То је разлог зашто се тако ретко чује да је против неког лекара донета пресуда или да је по њеној правоснажности лекар сносио било какве последице, односно остао без лиценце за рад, како је то нормално у развијеним земљама.

Остао је податак, мада сада већ за историју, да је у последњих десет година бивше СФРЈ поднето око 200 кривичних пријава против здравствених радника због неуказивања лекарске помоћи. По подацима до 1994. године, ниједан од њих није осуђен. Од 1960. до 1980. године осуђено је 108 лекара, значи пет-шест годишње. Најчешће изрицана казна износила је од три до шест месеци.

Породица Матић, чији је двадесетосмогодишњи син Зоран умро после естетске операције на венама због плућне емболије, дочекала је пресуду којом је хирург осуђен на годину дана, али она још није правоснажна, а на њу су чекали три и по године. Само захваљујући упорности супруга 32-годишње Иване Ђурђић, која је преминула на порођају, стигло се до судске пресуде и доказаног пропуста у лечењу. Лекарске грешке остају најтврђи табу у Србији и не само да нема званичне статистике о броју пропуста, него чак нема ни процене.

Хрватска се усудила да преброји своје лекарске грешке. Зауставила се на цифри од 1.600, док у Америци постоји званичан податак да грешке медицинског особља годишње односе 98.000 живота, више него што их страда у саобраћајним несрећама, или умре због карцинома дојке и сиде заједно.

Приватни лекари тврде да су изложени много већем суду јавности. Кажу да "болнички кров покрива све, па и грешке у раду". То је главни разлог што се многи не одлучују на самосталну приватну праксу, где се иза сваког пацијента и сваког обављеног посла лекар потписује именом и презименом и преузима пуну одговорност. Зато је потребно да постоји чврст медицински кодекс, којег у Србији нема, као што нема ни лекарске коморе, ни рангирања установа, забране рекламирања болница. Тако пацијент када се одлучује да некоме укаже поверење (и да новац за операцију) не зна да ли се одлучио за стварно најбољег лекара.

На необјашњиво слабо посећеним састанцима Удружења за медицинско право, који се сваког месеца барем једном одржавају у Институту за друштвене науке, у расправи о лекарским грешкама и пресудама чуло да је код нас велики проблем и у томе што постоје различити приступи лечењу, односно нема јединствене медицинске доктрине. То увек оставља маневарски простор да се каже да није било лекарске грешке. Зато се догађа да имамо неколико тимова за вештачења и супервештачења, а потпуно различите закључке.

Могући разлог одуговлачења медицинских случајева по нашим судовима без сумње је немоћ наших правника и судија, јер се медицинско право код нас недовољно изучава.

-----------------------------------------------------------

Најновије о лековима

Најновија сазнања о употреби лекова код трудница, деце, старијих особа, али и код особа са слабошћу бубрега и јетре, по најави професорке Милице Простран, шефа Катедре за фармакологију и токсикологију Медицинског факултета, биће тек једна од занимљивих и значајних тема коју ће полазници Европске летње школе фармакологије моћи да чују од 16. до 20. септембра у Вршцу. Биће то највећи едукативни, међународни скуп који је до сада организован у Србији – са 300 учесника из 26 земаља. Од 34 предавача, 24 је из иностранства, најавили су јуче организатори скупа. Генерални спонзор је "Хемофарм" концерн, а Вршац ће бити домаћин најеминентнијим лекарима из света, који стижу са свих страна – од скандинавских земаља до предавача са Новог Зеланда.