Седам година без сунца

Двадесетчетворогодишња Ивана Зелић, тешка око 200 килограма, под притиском килограма и тешке болести већ седам година није изашла из куће. Чак и у време бомбардовања остајала је у породичном стану на шестом спрату старе бетоњерке у Новом Београду да као и данас сунце, кишу, цео свет посматра само са балкона.
Рођена је као недоношче, због дугог боравка у инкубатору вид јој је оштећен, а прележане болести које су се низале у првој години живота: хидроцефалус, тешки менингитис и сепса оставили су трага и на њено ментално здравље. Због психофизичке ретардације и хормонских поремећаја никада није ишла у школу и није имала другарице. Док су родитељи на послу, а брат на факултету чува је осамдесетогодишња бака Смиљка која свакога дана долази из свог стана у Сарајевској улици. Али и поред тога што је њен живот сведен на дешавања у четири зида, Иванина осећања су жива, као и код осталих. Пати, смеје се и љути, воли да чује нове гласове, радује се новим лицима.  

Највећи проблем ове девојке је лечење, јер неке од терапија, због строгих медицинских правилника, не може да прима код куће. Као пре недељу дана, када је, због тешке упале на нози, добила високу температуру због чега је требало да прими пеницилин. Родитељи су се уплашили, јер ју је четири дана тресла грозница. Али у болницу нису могли да је превезу, а стари "москвич" паркиран испред зграде није у возном стању. А и да јесте, транспорт би био изузетно тежак, јер би због тежине морало да је носи шесторо људи из комшилука. Због тога су лекари одлучили да девојци дају замену за овај лек, који може да се прими ван здравствене установе.         

– У таквом стању њој је сваки корак представљао проблем. Измучена од болести није могла ни да устане. Теренски лекар који би требало да прати ток болести није дошао до данас да је обиђе – каже девојчина мајка Лепосава Зелић истичући несебичну помоћ коју јој годинама пружају њене колеге лекари из Војномедицинске академије. Са последицама Иванине болести мајка се храбро бори, али упућује апел надлежнима да не жмуре пред овако тешким судбинама људи који не могу да се укалупе у формалне лекарске прописе. Као здравствени радник где се, како каже, "свега нагледала" подсећа да много деце и одраслих људи, чији су животи попут Иваниног, живе немоћни и усамљени у београдским становима. Често, како истиче, због нерегулисаног превоза, они су ускраћени на основно право да се лече, или добију помагала.

– Рецимо, добили смо налог да Ивана добије инвалидска колица, али лекар нам је рекао да ће претходно морати да дају мишљење физијатри и неуропсихијатар. И када наручујемо ципеле из "Руда", неки лекари прогледају кроз прсте, а неки траже да је виде. Како да је одведемо? Шта ће бити када буде морала код стоматолога? – пита се Лепосава Зелић.

Испред вишеспратнице у Булевару Авноја 33 у којој живе Зелићи постоји четири за Ивану несавладива степеника. Зато је питање како ће се кретати и када добије специјална колица.