У хиљаду евра

Сваке јесени иста прича: ако нису штрајкови наставника, онда су протести студената, ако нису студенти, онда су хладне учионице, а ту негде се провуче и сад већ чувено питање – да ли је Србији заиста потребан оволики број факултета – са варијацијама – зашто баш свако место у Србији данас мора да има и високошколску установу? Шта ће нам у кругу од стотинак километара пет (50) факултета исте струке? Да ли нам је заиста потребно оволико економиста и правника?

На прекјучерашњој заједничкој седници Савета и Сената Универзитета у Београду било је храбрих професора који су изговорили и ове реченице, а одговор министра Жарка Обрадовића је био да ће те проблеме решити Стратегија целокупног образовања која би пред владу требало да буде до краја 2011. године.

Иако више нисмо СФРЈ, ми и даље имамо:

– најмање по пет државних економских, правних, машинских, медицинских, учитељских и филолошко-филозофских факултета и непознат број департмана истог или сличног назива на другим факултетима

– најмање седам (државних) виших економских школа, осам васпитачких, 14 техничких и машинских…

– непознати број економских и правних факултета и високих школа у приватном сектору, јер се програми често скривају иза најразличитијих назива, што је за последицу имало да декан једног државног факултета пре неколико година каже да Србија има 100 правних факултета.

Процес акредитације је донео наду, али онда се испоставило да су дозволу добили готово сви и да држава чак ни после афере „Индекс” није затворила Правни факултет у Крагујевцу.

Ако се ово набројано узме у обзир, јасно је да је решење – кључ у браву, у складу са потребама привреде и за све оне који не раде квалитетно.

Међутим, тачно је и:

– да имамо мало високообразованих, једва 7,5 одсто

– да би гашење појединих факултета значило и нови вишак запослених

– да деца хрле на друштвене факултете

– да су потребе привреде обрнуто пропорцијалне уписним квотама

– да школујемо кадрове за извоз

Питање је и ко ће да буде „стечајни управник”, односно ко ће да буде тај који ће да одреди ко остаје, а ко не… То до сада није успело ни једном министру у последњих 10 година, не верујем да ће ни овом. А и он је лепо приметио да када крену да се цртају карте, ретко ко ће од професора искрено рећи који факултет је заиста потребан Србији. „Врућ кромпир” ће (поново) бити препуштен влади. Влада ће зарад мира у кући, и са вечитим „кецом у рукаву” – на зачељу смо Европе по броју високообразованих – рационализацију оставити за нека срећнија времена и неког новог министра који ће своје претходнике да оптужује за хаос у образовању и сам немоћан да стави тачку на расправу која је почела распадом СФРЈ.

Како сада стоје ствари, са Стратегијом образовања (или без ње), пре ће бити смака света 12. 12. 2012. него што ће Србија рационализовати мрежу високошколских установа. За неверне Томе, у хиљаду евра да ће овај коментар, без и једног промењеног слова, „Политика” моћи да објављује на почетку наредних пет школских година.