Држ се форме, побегао садржај

Још 1982. године, у ери тачеризма и великог социјалног незадовољства у Великој Британији, појавио се филм „Made in Britain” Алена Џона Кларка, са тада млађаним Тимом Ротом у улози скинхедса и обесног навијача.

Већ крајем осамдесетих Кларк је снимио и „The Firm” у којем смо гледали Герија Олдмана као хулигана, Рики Тоњаци је овај проблем озбиљно тематизовао у филму „Ултра” (1990) у којем се крваво „табају” навијачи Роме и Јувентуса, наци-иконографија и батинаши на фудбалском терену и око њега виђени су 1995. године у филму „I.D.” Филипа Дејвиса, а на тему скинхедса, филмски убојито снажно, проговорио је 1998. и амерички редитељ Тони Кеј у „Америчкој историји X”, који је прославио глумца Едварда Нортона. Недавно је виђен и „Green Street Hooligans”. Лекси Александер, са Илајом Вудом у главној улози, а сетите се само како је дубоко и умно ову тему обрадио и хрватски редитељ Бранко Шмит у победничком филму овогодишњег Феста „Метастазе”.

Филмска историја, дакле, не почиње филмом „Шишање” младог београдског редитеља Стевана Филиповића, ма колико би он то можда волео. Баш као што ни историја скинхедса и хулигана, распомамљених навијача који витлају кукастим крстовима уместо фудбалским заставама, ни историја спреге полиција–криминал–политика на фудбалском терену, не почиње са нама ни код нас, ма колико се ми хвалисали „ауторским правима”. Ствар је „увезена”. Са Запада. Превасходно са британских терена. Дистрибуирана углавном преко малих и великих екрана, а ми смо се, нажалост, показали као веома плодно тле и за овакву врсту „увозног производа” у који смо у погодном тренутку унели и „сопствене специфичности” и дозу локалног хипертрофираног национализма.

И док су у горе побројаним филмовима у проблематику нарастајућег насиља у капиталистичким и класно раслојеним друштвима и пошасти десничарског екстремизма највидљивијег међу фудбалским навијачима, аутори улазили дубоко, уз сложену психолошко-социолошку анализу и окружења и појединаца, у Филиповићевом „Шишању” то је изостало. Његов филм је, драматуршки површно, збркано, често и приземно, уз употребу флоскула и општих места, само помео први слој прашине. Филиповићева намера да у српску кинематографију врати озбиљан, политички ангажован филм за младе, после којег би бар један насилник ставио прст на чело и одустао од свог преступничког понашања, није успешно реализована.

Занет филмском формом, Филиповић је допустио да му побегне садржај и промакне чињеница да има озбиљан проблем недостатка мотивације носећег лика – средњошколца Новице, шампиона у знању математике и детета из добре породице, који је преко ноћи постао скинхедс, обесни навијач, убица и главни зликовац у крају.

За овакав преокрет у главном јунаку, потребан је далеко снажнији окидач него што то Филиповић нуди и своди: на један одлазак на утакмицу, један одлазак на антисемитско предавање угледног професора-академика, неубедљиво очијукање са скинхедс-комшиницом... За пут од паметног добрице до тоталног зликовца, потребно је нешто више од вишеструког помињања Милошевића и овлаш приказане слике Коштунице. За добар, снажан и уверљив филм на овако важну и озбиљну друштвено-политичку тему, са оваквим главним јунаком, неопходна је била далеко боља и зрелија сценаристичка основа него што ју је Филиповић поседовао (сценарио су писали Димитрије Војнов и редитељ).

Ипак, еснафски део посла обављен је добро. Камера, тон, маска, ефекти, музика, сценографија, костим, а нарочито монтажа Наташе Врањеш на завидном су нивоу. Глумац Никола Ракочевић, најмлађи дипломац на београдском ФДУ, као Новица је показао свој таленат и истанчан осећај за самоконтролу. Виктор Савић као Новичин узор Реља, уверљив је од почетка до краја и у најситнијим финесама. Добре су и улоге полицајаца које тумаче Никола Којо и Наташа Тапушковић... У „Шишању”, дакле, има потенцијала. Недостаје дубља, моћнија и сврсисходнија целина.