Хроника најављене смрти

Све мањи број медија има културну рубрику или пише о књизи. Људи и не знају шта желе док им се то не понуди, сматрао је сер Џозеф Конрад, прослављени британски дизајнер. Одсуство садржаја из области културе најављује смрт медија. Телеграфски, ово су резултати истраживања о треману књиге у српским медијима.

Истраживање „Медијски третман књиге“ спроведено је на иницијативу Министарства културе Србије, пројекат је рађен у оквиру Мастер студија новинарства на Факултету политичких наука у Београду, 2008/2009. године. Предмет истраживања били су српски медији, а циљ – тежња да се утврди колико се и на који начин у њима обрађују садржаји посвећени књизи, књижевности и писцима.

Култури, односно књизи, у највећем броју анализираних медија посвећено је премало простора. Од анализе неких листова одустало се, јер је истраживач констатовао да у седам дана нису објавили ниједан текст о књизи, нити имају сталну рубрику у којој би то чинили. Таква ситуација је пре свега у таблоидима и на комерцијалним телевизијама. У најгледанијим емисијама, ТВ дневницима, књига се појављује само под условом да је у последњем блоку вести остало простора, односно када су у питању „Нинова” или Нобелова награда. У дневној штампи културне рубрике постоје у једном од три листа, иако се њихов простор стално смањује под притиском „атрактивнијег” штива. Утисак је да њихов опстанак у великој мери зависи од односа снага менаџмента и уредника који те странице, најчешће, одржавају само снагом личног ауторитета. Штедња увек почиње од културе, смањењем броја страна, или њеним дефинитивним укидањем. У „Гласу” су најпре укинули Културну рубрику, у „Дневнику” су Културну рубрику са четири свели на две стране, данас има једну страну. У „Зрењанинским новинама” најпре су укинули стране за културу. Укидање културних рубрика и нестанак садржаја посвећених књизи личе на својеврсну хронику најављене смрти наведених гласила.

Међу анализираним женским часописима, „Базар” је, као традиционални српски магазин, значајну пажњу посвећивао књизи и ауторима, на шта указује и опредељење ове редакције за сопствену књижевну награду. Остали, лиценцни женски часописи, књизи прилазе као и свакој другој роби – штуро, у тону директне препоруке, огласа. О томе сведочи чињеница да је књизи на њиховом сјајном папиру посвећено свега 0,15–0,75 одсто простора. То није логично ако се зна да жене спадају међу најревносније читаоце и све бројније писце.

Четири београдска часописа, водича, део садржаја посвећују књизи и ауторима. На скали од мало до довољно, Yellow Cab се истиче не само простором који је посвећен књизи (7– 9 одсто укупног простора), него и применом разних аналитичких облика изражавања без којих се о књизи тешко може писати. Обраћајући се млађој генерацији читалаца, ови водичи траже модусе писања о књизи који међу читаоцима може да регрутује нове љубитеље.

 Све веће фотографије, све краћи текстови, све крупнији наслови – то је таблоидна „формула успеха”' коју у кризи прихватају и неки од најугледнијих листова са педигреом. Уз културу, књига је у том процесу – колатерална штета. Представљање књига у највећем броју медија све чешће је у функцији њиховог оглашавања. Књига се своди на робу. Огласи диктирају простор – дефинисала је тенденцију тадашња уредница Културне рубрике у „Политици”. Недостатак књиге у информативним емисијама јавног сервиса прокоментарисала је резигнирано уредница Културне рубрике констатацијом да, према тзв. Би-Би-Сијевој школи новинарства, књига и није актуелна вест! Сличан став вероватно спада у део објашњења зашто тако мало књиге има у информативном програму Студија Б (Вести у 22 часа) или у свим програмима телевизије Б92. Електронски медији сасвим изнимно имају емисије чија је тематика посвећена искључиво књизи, а када их имају, време емитовања није прецизирано, емитују се касно или пригодно, у данима Сајма књига.

Оно што охрабрује јесте резистенција њуз магазина на продор таблоидних садржаја и повећање простора посвећеног књизи при повећању броја страна. У њима доминира аналитика. Али, они су нискотиражни. У „Времену”, инсистирају на приказима и критикама књига из региона, из бивших република, текстове пишу сарадници из тих средина па се чини да се уређивачком политиком далековидо тежи поновном успостављању јединственог, југословенског, културног простора. На Првом програму Радио Београда, књизи је посвећен велики број специјализованих емисија – од оних за децу и младе до оних за припаднике трећег доба. Новинари и уредници радија, чије је образовање евидентно, брижљиво негују нову публику, од најмлађег узраста. Светли примери су и културни додаци традиционалних дневних листова („Политике”, листа „Данас”), али највише охрабрује чињеница да су и високотиражне „Вечерње новости” покренуле културни додатак, а да високотиражни „Блиц”, одскора има додатак, Блиц књига, искључиво посвећен књизи, у коме се на модеран, атрактиван начин млада публика привлачи књизи и читању. Однос листова, часописа и специјализованих магазина који додељују цењене књижевне награде (НИН, „Вечерње новости”, „Базар”) према књизи на њиховим страницама је специфичан: њихови новинари и уредници високо вреднују културу односно књигу, дајући јој третман који заслужује. Дејство тих награда и медијски третман лауреата, значајно утичу на свеопшти ниво културе средине која деценијама живи у кризи. Закључак истраживања могао би да буде: они који не читају књиге, неће ускоро читати ни новине! Односно, они који на својим странама немају садржаје посвећене књизи сами се урушавају изнутра, формирајући публику која ће ускоро заборавити да чита.