Причам приче баладама

У срцу певачице Сине Ег из Данске је песма Саре Вон, Ненси Вилсон и Еле Фицџералд, али су џез диве само почетна инспирација за оригинално фразирање, репертоар, стил и благо храпави глас. Са богатим алтом она лако успева да хипнотише публику, причајући причу којој је немогуће одолети. Албум „Waiting For Down“ добио је награду Данске џез федерације за најбољи CD 2007, а на остварењу „Remembering You“ (објављеном и на данском, под називом „Kun En Drom“) у продукцији Крис Мин Докија, гостују Ренди Брекер и Кертис Стигерс (вокални дует). На поноћном програму 26. Београдског џез фестивала Сине ће промовисати нови албум „Don’t Be So Blue“.

Већи део албума чине Ваше композиције. Какво је то искуство?

Потребно ми је да се фокусирам на писање песама, па обично отпутујем на неколико дана, да останем сама са клавиром. Највећи изазов је да напишем песму за себе, мој глас и стил. То није лако, јер понекад пишеш тако што чујеш ноте, хармоније и ритам, а онда се запиташ: „да ли бих ја ово заиста желела да изведем?“

Обрадили сте две нумере из чувеног мјузикла/филма „Моје песме моји снови“ („The Sound of Music“).

To je био мој омиљени филм у детињству. Имали смо га на видео траци, али нисам смела да проводим сувише времена пред ТВ екраном, па сам га гледала тајно, када бих остајала сама. Научила сам све песме и стекла јак осећај према верзијама Џули Ендрус. У исто време, увек сам певала „My Favorite Things“ на џез начин, јер сам чула бројна џез извођења, па не мислим да сам је пуно променила. А песму „Тhe Sound of Music“ џезери немају у репертоару, јер не можеш да избегнеш помисао на зелене планине, она је превише романтична за џез слушаоце. Али ја сам желела да је урадим на jazzy начин, и поставила сам под њу афробит – то је изазов, да помериш људе од оригинала (који је тако јак), али да је не руинираш.

Већина данашњих џез певачица бежи од класичног џез израза, што није случај са вама...

Певач је производ оног што је слушао. Многи певачи моје генерације су слушали поп и рок целог живота и онда су у једном тренутку били изложени џезу и помислили – па ево ја могу и то да певам. А тешко је да певају са џез приступом, пошто нису учили џез језик од раног доба. Ја сам слушала џез целог живота, али и популарну музику, па сам способна да комбинујем једно и друго, што и радим.

У Вашем студијском опусу доминирају баладе.

Баладе су лепе, имају снажне мелодије и хармоније, речи дају више простора да испричаш причу. Постоји правило да ако наступаш на забави треба да свираш два средњака, једну брзу, па тек онда једну баладу – никако више од тога. То је штета, јер већину великих песама чине баладе. А на свом албуму можеш да радиш шта год пожелиш, зато много певача то и чини.

Популарни сте на Далеком истоку, пре наступа у Србији поново идете у Шангај, а снимили сте и песму о једној улици у том граду...

За „Down The West Fuxing Lu“ сам смислила мелодију и наручила текст од једне Американке, која је написала песму о неком клубу на Петој авенији. А ја сам помислила: „Хеј, па ја никад нисам била тамо – зашто не бих онда певала о клубу у шангајској улици Фушинг Лу, који често посећујем?“ Променили смо речи и мислим да је имало смисла!

Како сте се заинтересовали за музику?

Мој отац је био професионални басиста. Када је постао доктор, наставио је да џемује са другарима по кући, а придруживао им се и мој старији брат, који је свирао саксофон – слушала сам их и дивила им се. Ја сам у додиру са музиком од четврте године – играла сам и певала, свирала клавир и флауту. Али, чим сам довољно одрасла, пожелела сам да свирам џез и почела да свирам саксофон у биг бенду. Кад сам напунила 18 година, открила сам да је певање најбољи пут да изразим своју музику – схватила сам да је глас најлакши за манипулисање, пошто немаш инструмент између себе и музике.

Да ли су Вам та претходна искуства помогла у стицању вашег израза?

Наравно. Има толико тога што можеш да научиш од инструменталног џеза. Изучавање музике Чарлија Паркера, или присуство у биг бенду, уз прилику да будеш усред све те хармоније, поступака којима изграђују ритам, начина на који саксофонисти свирају и трубачи одговарају – све то доприноси постављању добрих основа.

Како бисте описали Ваше претходне албуме?

Први албум објавила сам по дипломирању 2003. године, без искуства и јасне идеје како да га урадим. Ауторски сам још увек била несигурна, па сам снимила само две своје песме. На следећем албуму „Waiting For Dawn“ било је већ шест мојих песама и три нумере сјајног шведског пијанисте Ларса Јансона, па преовлађује скандинавски звук. А онда смо одлучили да снимимо данске филмске и позоришне сонгове и поп песме из четрдесетих, педесетих и шездесетих година прошлог века, третирајући их као амерички вокални џез тог доба – гости из Америке су одсвирали те наше песме као да су њихове, у свинг ритму.

Како бисте описали џез сцену у Данској?

Веома је разнолика. Постоји јака диксиленд сцена, бибап, авангарда, crossover, нордијски џез. И све је активно у сваком тренутку. Људи свирају једни са другима, независно од стила. На пример, Питер Розендејл, који је прошле године свирао код вас, један је од најбољих пијаниста скандинавског стила, а цене га и у водама традиционалног џеза, где свира тромбон.

Војислав Пантић