Катарза или чистка

Закон о лустрацији, односно о одговорности за кршење људских права, усвојен 2003. године с важношћу од 10 година, пошто је пао у заборав, поново је васкрсао. Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине, рекао је да ће тражити да се закон измени тако што ће му се важност продужити још 10 година и формирати комисија како би Закон могао да се спроведе. Чанак је подсетио да је Закон донет за време ванредног стања, да је после тога дошло до пада Досове владе, а да је Војислав Коштуница био против овог закона па је ДСС изашао са седнице када се о њему гласало. Влада Мирка Цветковића за две године није успела тиме да се бави, закључио је он.

Доношење Закона о лустрацији је иницирао Грађански савез, модел је урадио Центар за унапређење правних студија, и на основу њега је Влада урадила коначну верзију. Чанак каже да би тај закон највише ишао у прилог СПС-у, јер „када би се завршило с овим процесом онда би могли да кажу: ми смо пред историјом чисти и пред Богом и пред људима, можемо да идемо даље. И у ДОС-у је било оних који су најблаже речено требали да буду лустрирани, који су претрчавали у последњем тренутку да би се заштитили од лустрације или Хага. Ту је било разног света и разног интереса.”

Овоме у прилог сведочи изјава Ивице Дачића, лидера социјалиста, који је на примедбу новинара да су опет „васкрсле” некадашње перјанице попут Горице Гајевић и Ратка Марковића одговорио: „Предлажем да их стрељамо. Чак и да је било лустрације, до сада би прошао тај период и они би се вратили. Марковић је писао садашњи Устав са Драгором Хибером и Зораном Лончарем, па никоме тада није сметало. А Гајевићева је само једна од 200 правобранилаца у Србији. Што се мене тиче они сигурно неће бити у руководству партије.” Марковић се, иначе, вратио у јавност када је именован за председника Управног одбора Института друштвених наука, што је он одбио под притиском јавности.

Закон о лустрацији донеле су и спровеле све земље у окружењу иако је у некима било отпора. У Албанији је председник искористио право да га не потпише, у Чешкој га је потписао Вацлав Хавел, у Словачкој је свака особа која је хтела да се кандидује на јавну функцију потписивала изјаву о евентуалној сарадњи са комунистичким режимом, а кажу да се лустрацијом највише позабавила Источна Немачка. Зашто код нас и поред Закона који је на снази није ништа учињено? Шта је кочило да се друштвено неприхватљиве особе одстране из јавног живота, односно органа управе и да ли је „катарза” могућа сада?

Потпредседник Српске радикалне странке Гордана Поп Лазић је кратка и јасна. „Наш став је од почетка био јасан – да смо против тога. То никада није требало радити. Ко то тражи од нас? ЕУ да бисмо приступили? Ко је то тражио од земаља у окружењу? Када је чула да то тражи Чанак, одговорила је да то није вредно пажње.

Владимир Вулетић, социолог, каже да је ова тема код нас одвећ политизована, једни би да је забашуре а други да све убаце у ову причу. „За нека злодела нема застаревања, али не можете да лустрирате професоре на Универзитету а да главни стубови економије и даље раде. Али, лустрација код нас није могућа јер је све прожето родбинским везама и кадровима који су ту били и пре Милошевића. У Мађарској је, према истраживању, у родбинским везама са претходном номенклатуром било три одсто кадрова а код нас око 50 одсто.”

„Лустрација треба да буде што дуже орочена, али је то јако тешко спровести. У источној Европи је био други тип комунизма тако да је то код њих био обрачун са режимима који су били наметнути од стране СССР. Милошевић је овде изабран, јесте и крао изборе, али је имао већину и његова политика је добијала подршку људи. Али, свакако да ни у име народа не можете да чините нешто што није у реду. Лустрација у Хрватској и Словенији није била јака као у источној Европи, и зато што је Београд за њих био нека врста Москве. У Словачкој је прошло више времена док су то обавили, а у Источној Немачкој је то урађено темељно.”

Саша Гајин, координатор у ЦУПС-у, подсећа да је после усвајања Закона оформљена Комисија која није радила због чега је Весна Ракић-Водинелић, која је учествовала у изради модела акта, дала оставку. „Ово сада изгледа више као прича ради приче, без намере да се крене у том правцу. То је сакупљање политичких поена. Тај закон неће заживети, он је мртво слово на папиру, правно је примењив али политички није. Да је постојала намера да се лустрација обави – то би било учињено раније. Недостаје политичка воља да се ствари исправе, од тога је јача жеља да се остане на позицијама и да не буде замерања. Стварање непријатеља се политички не исплати.”