Америка није препустила послове Европи

Долазак америчког државног секретара Хилари Клинтон у Београд, годину и по дана након што је овде био потпредседник Џозеф Бајден, сигуран је знак да САД желе да отворе нове „канале” за сарадњу са Србијом, сматрају аналитичари. Америка је јасно и до сада показала да није своје послове на Балкану у потпуности препустила европским савезницима, али такође не пропушта ниједну прилику да подвуче да је ЕУ пут Србије који они подржавају.

Иако од развоја догађаја у вези са Косовом зависе даљи односи Београда и Вашингтона, аналитичари су уверени да САД неће, бар за сада, мењати свој курс по коме се од Београда не тражи изричито да призна независност Косова. И за Београд је безболније да се колико је то могуће дуже остане на линији „слажемо се да се не слажемо”. Онако како је то формулисао Бајден прошле године.

Последњих десет година, након демократских промена у Србији, односе две земље обележили су успони и падови, крупније и мање крупне несугласице. Подсећања ради, последње санкције које су Србији увеле 1992. године, САД су укинуле 2005. године. А на почетку претходне деценије чинило се да ће се ствари сасвим другачије развијати.

Професор Факултета политичких наука у Београду Драган Симић, подсећа да је 2000. године тадашњи председник САД Бил Клинтон (за време чијег мандата су односи били на најнижем нивоу у читавој њиховој историји која је трајала неких 130 година) петооктобарске промене назвао „најреспективнијим догађајем у Европи од пада Берлинског зида”.

„Та коренита промена односа САД према СРЈ, потом Србији очитовала се у снажној подршци САД, прво, у обнављању нашег чланства у УН, 1. новембра 2000, као и нашем даљем чланству у Светској банци и ММФ-у. Захваљујући благонаклоном ставу и утицају САД, југословенска страна је успела и да добије отпис две трећине спољног дуга”, каже Симић и додаје да су већ 2003. године, САД са милијардом долара инвестиција постале највећи страни улагач у српску привреду.

Он, међутим, подсећа да Америка ни после 2000. године није напустила политику условљавања према Србији. Приликом усвајања закона о страној помоћи у Конгресу за фискалну 2001. годину наведени су услови које СРЈ треба да испуни како би добила предвиђену помоћ. Неке од тих услова званичници САД су, каже, постављали и касније, а неки од тих услова се и данас постављају. Реч је о потреби сарадње са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу, побољшању људских права, реформи судства, на чему је веома пуно урађено последњих година, потом, окончању безбедносне, политичке и финансијске помоћи Републици Српској, што је такође испоштовано с наше стране, у великој мери. Сарадња са Хагом и проблеми у вези са статусом наше јужне покрајине највише су оптерећивали наше односе у претходној деценији.

Бивши амбасадор Србије у Америци Иван Вујачић такође истиче заокрет који је САД направила у Србији после 2000. године.

„Многе ствари из претходног периода су рашчишћене. Ту пре свега мислим на бројне институционалне претпоставке за нормализацију односа, као што је добијање статуса нормалних трговинских односа, скидање са листе земаља које угрожавају Америку, добијање трговинских преференцијала. Успостављена је и војна сарадња са Националном гардом Охаја, примљени смо у Партнерство за мир, Београд и Чикаго су се братимили, као и државе Илиноис и Србија. Формиран је и кокус у америчком Конгресу, са једним релативно позитивним односом Сената и Конгреса према догађајима и демократизацији Србије”, истиче Вујачић.

Чини се, међутим, да све ове промене у односима Београда са највећом силом света нису утицале претерано на побољшање имиџа који Америка ужива међу грађанима Србије протеклих двадесетак година. Аналитичари кажу да Срби нису Америци опростили улогу коју је имала у разбијању СФРЈ и посебно бомбардовање 1999. године. Према једном прошлогодишњем истраживању чак 61 одсто грађана Србије има негативан став према САД. Занимљиво је и да Србија и Пакистан деле прво место на листи од 42 земље, чија јавност најчешће исказује негативне ставове према САД.

Српско-америчке односе у протеклој деценији према мишљењу Вујачића и Симића карактерише неколико фаза. Првих пет година ове деценије обележено је узлазном линијом. С тим у вези, подсећају да је Србија 2006. ушла и у Партнерство за мир, што је био циљ свих влада од петог октобра. Али одмах након тога почела је расправа о будућности статуса Косова, када је дошло до напетости због решавања тог проблема и преговора који су се водили око јужне српске покрајине. Америка је овде, каже Вујачић, третирана као неко ко диктира темпо у смислу проглашења независности. Потом је 2008. године Косово прогласило самосталност коју су САД , међу првима, подржале. Уследило је паљење америчке амбасаде у Београду, што, како каже професор Симић, нисмо себи смели да дозволимо. Од тада, оцењује он, ушли смо у фазу преиспитивања, „ресетовања” односа што траје и данас.

Огњен Прибићевић, сарадник Института друштвених наука и бивши амбасадор Србије у Немачкој, сматра да су промене у односима нарочито уочљиве после формирања демократске владе коју предводи Борис Тадић. „Србија мора више уважавати нешто што је спецификум односа у свету, а то је велика доминација САД, без обзира на то што је та доминација мања него пре пет или десет година и што ће бити све мања и мања у светској политици. Ми треба да гледамо шта је у нашем интересу, а у нашем интересу је пре свега да будемо тамо где је победничка варијанта”, каже Прибићевић, који је мишљења да наша политика мора бити окренута ка ЕУ, имајући увек у виду да је у великој мери стабилност, и војна и политичка и економска, директно наслоњена на САД.

Он истиче да су „карте подељене” још деведесетих година, а да се Србија у том моменту нашла на другој страни не би политика САД према Косову била таква каква јесте.

На те године подсећа и Миљенко Дерета, извршни директор Грађанске иницијативе. Тада су САД у великој мери помагале све процесе који су бар издалека мирисали на демократске. „Ма како то парадоксално звучало за односе велике силе, као што су САД, и мале земље, као што је Србија, мени се чини да је тај однос после 2000. у највећој мери зависио од нас и наше политике”, каже Дерета, који је уверен да су „упркос свим нашим напорима САД остале пријатељи Србије”. Према његовим речима, подржавани су процеси демократизације и проевропска политика, а критиковано је наше тврдоглаво одбијање да прихватимо и да се прилагодимо новој регионалној реалности. „Мислим да су САД показале изузетно стрпљење и пажњу према Србији и да и по томе уживамо посебан статус”, закључује он.

----------------------------------------------

Шта се може очекивати од посете

Илија Вујачић: „Доласком Хилари Клинтон САД жели да покаже неколико ствари. Једна је да подржавају ЕУ и да ће они, вероватно, препустити ЕУ да структуира разговор Београда и Приштине. Али САД ће бити битан фактор у том разговору, из простог разлога што је заједничка политика била „ушли смо заједно – изаћи ћемо заједно”, са Балкана и са Косова. И, помоћи ће, наравно, европским интеграцијама овог простора, под условом да, према њиховом мишљењу, постоји конструктиван приступ проблемима који се овде јављају.

Професор др Драган Симић: „Посета Хилари Клинтон представља изнова потврђен интерес америчке администрације за једну конструктивну сарадњу са Србијом и за прављење једног пресека, у ситуацији када се могу отворити и нове перспективе међусобних односа. Ова посета госпође Клинтон показује и да кад год дође до неког застоја или немогућности да ЕУ помери ствари долази неко из САД и ствари се откоче, па очекујем да ће овај долазак и откочити неке од процеса који тренутно стоје”, каже Симић.

----------------------------------------------

Сусрети на највишем нивоу

Мај 2001, председник СРЈ Војислав Коштуница срео се са председником САД Џорџом Бушом

Новембар 2001, премијер Србије Зоран Ђинђић примљен је у Белој где је од Џорџа Буша добио снажну подршку за демократску оријентацију Србије

Први април 2003, непосредно после убиства Зорана Ђинђића у Београд је дошао државни секретар САД Колин Пауел који је дао подршку српској влади и стабилизацији прилика у земљи.

Те исте 2003. године, Вашингтон је посетио и премијер Зоран Живковић, који је предложио учешће српских војника у операцијама које се воде у свету.

Године 2006. премијер Војислав Коштуница и председник Србије Борис Тадић посетили су Вашингтон, али су изостали сусрети са председником САД Џорџом Бушом.

Биљана Чпајак
Јелена Церовина