Amerika nije prepustila poslove Evropi

Dolazak američkog državnog sekretara Hilari Klinton u Beograd, godinu i po dana nakon što je ovde bio potpredsednik Džozef Bajden, siguran je znak da SAD žele da otvore nove „kanale” za saradnju sa Srbijom, smatraju analitičari. Amerika je jasno i do sada pokazala da nije svoje poslove na Balkanu u potpunosti prepustila evropskim saveznicima, ali takođe ne propušta nijednu priliku da podvuče da je EU put Srbije koji oni podržavaju.

Iako od razvoja događaja u vezi sa Kosovom zavise dalji odnosi Beograda i Vašingtona, analitičari su uvereni da SAD neće, bar za sada, menjati svoj kurs po kome se od Beograda ne traži izričito da prizna nezavisnost Kosova. I za Beograd je bezbolnije da se koliko je to moguće duže ostane na liniji „slažemo se da se ne slažemo”. Onako kako je to formulisao Bajden prošle godine.

Poslednjih deset godina, nakon demokratskih promena u Srbiji, odnose dve zemlje obeležili su usponi i padovi, krupnije i manje krupne nesuglasice. Podsećanja radi, poslednje sankcije koje su Srbiji uvele 1992. godine, SAD su ukinule 2005. godine. A na početku prethodne decenije činilo se da će se stvari sasvim drugačije razvijati.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Dragan Simić, podseća da je 2000. godine tadašnji predsednik SAD Bil Klinton (za vreme čijeg mandata su odnosi bili na najnižem nivou u čitavoj njihovoj istoriji koja je trajala nekih 130 godina) petooktobarske promene nazvao „najrespektivnijim događajem u Evropi od pada Berlinskog zida”.

„Ta korenita promena odnosa SAD prema SRJ, potom Srbiji očitovala se u snažnoj podršci SAD, prvo, u obnavljanju našeg članstva u UN, 1. novembra 2000, kao i našem daljem članstvu u Svetskoj banci i MMF-u. Zahvaljujući blagonaklonom stavu i uticaju SAD, jugoslovenska strana je uspela i da dobije otpis dve trećine spoljnog duga”, kaže Simić i dodaje da su već 2003. godine, SAD sa milijardom dolara investicija postale najveći strani ulagač u srpsku privredu.

On, međutim, podseća da Amerika ni posle 2000. godine nije napustila politiku uslovljavanja prema Srbiji. Prilikom usvajanja zakona o stranoj pomoći u Kongresu za fiskalnu 2001. godinu navedeni su uslovi koje SRJ treba da ispuni kako bi dobila predviđenu pomoć. Neke od tih uslova zvaničnici SAD su, kaže, postavljali i kasnije, a neki od tih uslova se i danas postavljaju. Reč je o potrebi saradnje sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu, poboljšanju ljudskih prava, reformi sudstva, na čemu je veoma puno urađeno poslednjih godina, potom, okončanju bezbednosne, političke i finansijske pomoći Republici Srpskoj, što je takođe ispoštovano s naše strane, u velikoj meri. Saradnja sa Hagom i problemi u vezi sa statusom naše južne pokrajine najviše su opterećivali naše odnose u prethodnoj deceniji.

Bivši ambasador Srbije u Americi Ivan Vujačić takođe ističe zaokret koji je SAD napravila u Srbiji posle 2000. godine.

„Mnoge stvari iz prethodnog perioda su raščišćene. Tu pre svega mislim na brojne institucionalne pretpostavke za normalizaciju odnosa, kao što je dobijanje statusa normalnih trgovinskih odnosa, skidanje sa liste zemalja koje ugrožavaju Ameriku, dobijanje trgovinskih preferencijala. Uspostavljena je i vojna saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja, primljeni smo u Partnerstvo za mir, Beograd i Čikago su se bratimili, kao i države Ilinois i Srbija. Formiran je i kokus u američkom Kongresu, sa jednim relativno pozitivnim odnosom Senata i Kongresa prema događajima i demokratizaciji Srbije”, ističe Vujačić.

Čini se, međutim, da sve ove promene u odnosima Beograda sa najvećom silom sveta nisu uticale preterano na poboljšanje imidža koji Amerika uživa među građanima Srbije proteklih dvadesetak godina. Analitičari kažu da Srbi nisu Americi oprostili ulogu koju je imala u razbijanju SFRJ i posebno bombardovanje 1999. godine. Prema jednom prošlogodišnjem istraživanju čak 61 odsto građana Srbije ima negativan stav prema SAD. Zanimljivo je i da Srbija i Pakistan dele prvo mesto na listi od 42 zemlje, čija javnost najčešće iskazuje negativne stavove prema SAD.

Srpsko-američke odnose u protekloj deceniji prema mišljenju Vujačića i Simića karakteriše nekoliko faza. Prvih pet godina ove decenije obeleženo je uzlaznom linijom. S tim u vezi, podsećaju da je Srbija 2006. ušla i u Partnerstvo za mir, što je bio cilj svih vlada od petog oktobra. Ali odmah nakon toga počela je rasprava o budućnosti statusa Kosova, kada je došlo do napetosti zbog rešavanja tog problema i pregovora koji su se vodili oko južne srpske pokrajine. Amerika je ovde, kaže Vujačić, tretirana kao neko ko diktira tempo u smislu proglašenja nezavisnosti. Potom je 2008. godine Kosovo proglasilo samostalnost koju su SAD , među prvima, podržale. Usledilo je paljenje američke ambasade u Beogradu, što, kako kaže profesor Simić, nismo sebi smeli da dozvolimo. Od tada, ocenjuje on, ušli smo u fazu preispitivanja, „resetovanja” odnosa što traje i danas.

Ognjen Pribićević, saradnik Instituta društvenih nauka i bivši ambasador Srbije u Nemačkoj, smatra da su promene u odnosima naročito uočljive posle formiranja demokratske vlade koju predvodi Boris Tadić. „Srbija mora više uvažavati nešto što je specifikum odnosa u svetu, a to je velika dominacija SAD, bez obzira na to što je ta dominacija manja nego pre pet ili deset godina i što će biti sve manja i manja u svetskoj politici. Mi treba da gledamo šta je u našem interesu, a u našem interesu je pre svega da budemo tamo gde je pobednička varijanta”, kaže Pribićević, koji je mišljenja da naša politika mora biti okrenuta ka EU, imajući uvek u vidu da je u velikoj meri stabilnost, i vojna i politička i ekonomska, direktno naslonjena na SAD.

On ističe da su „karte podeljene” još devedesetih godina, a da se Srbija u tom momentu našla na drugoj strani ne bi politika SAD prema Kosovu bila takva kakva jeste.

Na te godine podseća i Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanske inicijative. Tada su SAD u velikoj meri pomagale sve procese koji su bar izdaleka mirisali na demokratske. „Ma kako to paradoksalno zvučalo za odnose velike sile, kao što su SAD, i male zemlje, kao što je Srbija, meni se čini da je taj odnos posle 2000. u najvećoj meri zavisio od nas i naše politike”, kaže Dereta, koji je uveren da su „uprkos svim našim naporima SAD ostale prijatelji Srbije”. Prema njegovim rečima, podržavani su procesi demokratizacije i proevropska politika, a kritikovano je naše tvrdoglavo odbijanje da prihvatimo i da se prilagodimo novoj regionalnoj realnosti. „Mislim da su SAD pokazale izuzetno strpljenje i pažnju prema Srbiji i da i po tome uživamo poseban status”, zaključuje on.

----------------------------------------------

Šta se može očekivati od posete

Ilija Vujačić: „Dolaskom Hilari Klinton SAD želi da pokaže nekoliko stvari. Jedna je da podržavaju EU i da će oni, verovatno, prepustiti EU da struktuira razgovor Beograda i Prištine. Ali SAD će biti bitan faktor u tom razgovoru, iz prostog razloga što je zajednička politika bila „ušli smo zajedno – izaći ćemo zajedno”, sa Balkana i sa Kosova. I, pomoći će, naravno, evropskim integracijama ovog prostora, pod uslovom da, prema njihovom mišljenju, postoji konstruktivan pristup problemima koji se ovde javljaju.

Profesor dr Dragan Simić: „Poseta Hilari Klinton predstavlja iznova potvrđen interes američke administracije za jednu konstruktivnu saradnju sa Srbijom i za pravljenje jednog preseka, u situaciji kada se mogu otvoriti i nove perspektive međusobnih odnosa. Ova poseta gospođe Klinton pokazuje i da kad god dođe do nekog zastoja ili nemogućnosti da EU pomeri stvari dolazi neko iz SAD i stvari se otkoče, pa očekujem da će ovaj dolazak i otkočiti neke od procesa koji trenutno stoje”, kaže Simić.

----------------------------------------------

Susreti na najvišem nivou

Maj 2001, predsednik SRJ Vojislav Koštunica sreo se sa predsednikom SAD Džordžom Bušom

Novembar 2001, premijer Srbije Zoran Đinđić primljen je u Beloj gde je od Džordža Buša dobio snažnu podršku za demokratsku orijentaciju Srbije

Prvi april 2003, neposredno posle ubistva Zorana Đinđića u Beograd je došao državni sekretar SAD Kolin Pauel koji je dao podršku srpskoj vladi i stabilizaciji prilika u zemlji.

Te iste 2003. godine, Vašington je posetio i premijer Zoran Živković, koji je predložio učešće srpskih vojnika u operacijama koje se vode u svetu.

Godine 2006. premijer Vojislav Koštunica i predsednik Srbije Boris Tadić posetili su Vašington, ali su izostali susreti sa predsednikom SAD Džordžom Bušom.

Biljana Čpajak
Jelena Cerovina