Велика музика је велики амбасадор

Од нашег сталног дописника

Њујорк, 10. октобра – У ходницима „Ејвери Фишер хола“, кући Њујоршке филхармоније на њујоршкој Линколн плази, мноштво је металних сандука са инструментима, смокинзима и осталом опремом. Овај карго тежак око 12 тона, ускоро креће за Европу: легендарни оркестар нову турнеју започиње 24. октобра концертом у Београду, а затим ће свирати у Љубљани, Варшави, Виљнусу, Хамбургу, Паризу и Луксембургу.

У непретенциозној канцеларији, нимало различитој од оних до ње, прима нас извршни директор и председник ове 168 година старе институције, Зарин Мехта. На овом положају он је већ десет година. Он је заправо други Мехта из породице виолинисте и оснивача Бомбајског симфонијског оркестра Мехли Мехте. Његов старији брат Зубин, био је музички директор, односно диригент Њујоршке филхармоније од 1978. до 1991. године

Објављујући ову турнеју, изјавили сте да је „сваки повратак у колевку симфонијске традиције узбудљив“. Шта сте, имајући то у виду, овога пута припремили за захтевне љубитеље музике у Европи?

Колевка музике за нас је централна Европа: Немачка, Аустрија, Мађарска, Француска... Тамо је рођена музика и наш репертоар се у основи састоји од дела композитора који су рођени и стасавали у том делу света. Свираћемо Дебисија, Вагнера, Бетовена, Брамса... То је средиште нашег репертоара.

Овога пута, ваша турнеја почиње у Београду, где је Њујоршка филхармонија гостовала још далеке 1959, пре 51 годину. Како бисте упоредити тадашњу и данашњу Њујоршку филхармонију?

Филхармонија је била велики оркестар у најмање у последњих осамдесет година, колико је прошло од њеног првог снимљеног наступа. Ми иначе имамо снимке који нису објављени: на пример Тосканинија који диригује у тридесетим годинама прошлог века: кад то чујете јасно вам је зашто овај оркестар има легендарну репутацију, његова слава није само скорашња. Филхармонија, уз то, сваке године постаје све боља и боља. Сада имамо једног фантастичног младог диригента, Алена Гилберта, који је за само годину дана овај оркестар преобратио у једну технички и музички екстремно вибрантну и поносну институцију.

Прошлог маја, Филхармонија је имала свој 15.000. концерт. Шта ви сматрате најзначајнијим моментима у њеној 168 година дугој историји?

Таквих момената има заиста много, од првог концерта када је изведена Бетовенова Пета симфонија, у малом граду који се звао Њујорк, пред не више од пет-шест стотина људи. Само неколико година касније први пут је извела Бетовенову Девету; свирала је на последњем испраћају председника Линколна, прву европску турнеју имала је током тридесетих, отварање Карнеги хола... Може да се наброји много тога.

У моје време, било је такође много значајних момената: например, један екстремно емотиван Брамсов реквијем који је изведен десет дана после 11. септембра, 2001, како меморијални концерт за жртве тог драматичног догађаја. Имали смо и концерт у Централном парку коме је присуствовало 90.000 људи, сви затим знају за наш наступ у Северној Кореји који је већ легендаран.

Концерт у Пјонгјангу 2008. личио је на спектакуларно отварање једног од најзатворенијих друштава на свету. Шта је по вама трајно постигнуће тог наступа?

То ћемо сазнати у следећих десет година.

Шта генерално мислите о уметничким ансамблима као амбасадорима?

Мислим да је то прича коју би сваки оркестар требало да има у својој биографији, и мислим да нема оркестра који је у тој улози био више од Њујоршке филхармоније, а надам се да ћемо ту мисију наставити.

Чињеница да је поменута затворена земља одлучила да позове Њујоршку филхармонију, било је сведочанство моћи музике и славе овог оркестра. То је била главна вест широм света. Ставови севернокорејских лидера се, наравно, нису променили преко ноћи. Али чињеница је да је за тај концерт јужнокорејска телевизија пуштена у Пјонгјанг и концерт уживо преносила за Јужну Кореју, за мене је била велико постигнуће. Опет, кажем, то неће променити власти у Пјонгјангу преко ноћи, за то је потребно време. Али културни аспект свега, слика извођења велике музике која нема никакве везе са политиком, мора да утиче на свачије емоције. Сигуран сам да је пробудила емоције и људи који су тог дана били у концертној дворани.

Утицала је и на наше, самом чињеницом да су Севернокорејци били веома пријатељски расположени према нама на крају концерта.

Желели сте да свирате и у земљи која вам је сасвим близу, на Куби, али до тог концерта није дошло. Зашто?

Куба није затворена земља, сваки други оркестар може да наступа тамо. Можемо и ми тамо да одржимо концерт, наша влада нема ништа против тога, али разлог што нисмо јесте технички проблем, рекао бих прилично велики, што са собом нисмо могли да поведемо наше спонзоре, па смо зато наш одлазак само одложили док се тај проблем не реши.

Недавно вам је једна земља први пут отказала позив да гостујете?

Да, Грузија нас је прво позвала, а потом нам саопштила да немају пара да плате наше гостовање. Не знам да ли за то постоје неки други разлози сем финансијских.

Имате новог диригента, који се већ представио европској публици на турнеји прошлог фебруара, али у исто време у оркестру имате и 12 упражњених места. Како ћете их попунити и како један музичар постаје члан Њујоршке филхармоније?

Нормално је да се нека места отворе кад год се промени музички директор, пошто се у последњој години претходног не држе аудиције, да би се новом омогућило да места попуњава по свом избору. Ален Гилберт је у последњих месец дана већ попунио три места. Ангажовање нових музичара је по правилу дуг процес, пошто је ово оркестар који ангажује само најбоље. Зато процес одабира неког може да потраје и годину дана.

Како користите модерна средства комуницирања да проширите своју публику?

Користимо „Јутјуб“, „Фејсбук“ и сличне погодности које пружа интернет, рекао бих са великим успехом.

Крајем септембра сте објавили да напуштате Филхармонију, на крају следеће концертне сезоне, 2011-12. Шта су разлози за то?

После 12 година на челу ове културне институције, мислим да је време да то место препустим неком другом. Имаћу тада 74 и мислим да ће то бити доба када бих морао да имам мало више времена за себе.

Шта сматрате својим највећим постигнућем на челу Филхармоније и шта још треба да довршите у преостале две године?

Мислим да је то уметничко лидерство које сам унео, снимци које смо за то време начинили и турнеје на којима смо били. Такође, мислим да је значајно што сам довео Алена Гилберта: све то је на неки начин променило лице овог оркестра. Иначе, следеће две године су већ углавном испланиране.

Ово ће бити Ваша прва посета Србији?

Да, веома се радујем томе.

Милан Мишић