Стокхолмски синдром

Многима се догодило да их пас изнервира и у бесу га шутну ногом. Он зацвили али након неког времена дође, умиљава се и лиже баш ону ногу која га је ударила. Сличну појаву уочили су психијатри код жртава изложених екстремном мучењу, обесправљености у логорима и изложености терору. Жртва почиње оправдавати мучитеља, почиње га гледати снисходљиво и с уважавањем тог нељудског односа. Појава је забележена у концентрационим логорима и зовемо је ,,стокхолмски синдром”. Као да у злостављаном не остаје људског достојанства, вере у идеале, чији порази су га довели у подређени положај. Појава је уочена и код поражених већих популационих група.

Душа је остала небрањени део човека и савремени ратови се воде управо за душе. Нису случајно психијатри стали у одбрану угрожених на балканској ветрометини. Некад та борба иде преко медија, суптилним методима се подвлачи под кожу и неприметно постаје део наших ставова. Срби су усвојили термин из немачког генералштабног речника „Sturm und Drang”, који су неоусташе, кригскамаради, превели као „Бљесак” и „Олуја”, назвавши их по природним непогодама. У говору, без наводника, испада да су Срби отишли због невремена а не промишљене геноцидне акције. Срби их користе као да су њихови изрази, а коштали су их библијског егзодуса. Незгодно је кад институције државе некритички прихватају противничке пропагандне материјале, у којима су њени грађани проскрибирани. И то мирише на „стокхолмски синдром”.

Од усвајања речи до усвајања идеологије – пола је корака. Заслуга за то лежи у менталитету који је још Јован Цвијић описао као „рајински”, а обележен је подложношћу, прецењивањем непријатеља (Турака), улагивањем, сервилношћу.

Неопходно је ствари и појаве називати правим именом, онако како то захтева сопствени језик. За језик је Шелинг рекао да је домовина нације. Одатле толика потреба новокомпонованих нација на Балкану да измишљају нове језике.

,,Стокхолмски синдром” је веома непожељна особина; престаје с престанком околности које су га изазвале, људи га се веома стиде, чак и у стручној литератури има мало радова о њему. У психотичном облику појављује се као индукована психоза, где индуктор, као јача личност, у потпуности подређује индукованог, обично интелектуално слабијег. Продати душу ђаволу тема је Гетеовог „Фауста”, који популарност захваљује и теми коју описује.

Није добро кад се олако препуштање страним утицајима лоцира на она места која одлучују о другим људима. То доводи до угрожавања идентитета, особина које су нам потребне да бисмо се осећали сигурни, самопоуздани, самосвојни.

Сваки човек мора настојати да сачува део сопства, препознатљивости, и не би смео поклекнути под теретом тренутних невоља. Недавни порази су нас пољуљали, али, на срећу, остало је још доста каменова крајпуташа који нам указују на прави пут: наше славе, ћирилица, светосавље, лепота жена и памет мушкараца. Исто тако у својој племенитости и доброти не треба пренебрегнути да непријатељ увек вреба, да нам као кобац с трпезе поткрада час Теслу, час манастире, час територије.

,,Стокхолмски синдром” је метода која служи одливу душа и од припадника једне групе ствара љутог противника и негатора свих вредности којима се претходно поносио. Војсковође су увек знале да више вреди један преобраћени непријатељ него десетине сопствених војника. Конвертити се регрутују из интелектуално просечних и већи су фанатици од „обичних” припадника нове групе. Као да својим понашањем желе да забораве и пониште претходно опредељење. Знам како се ,,стокхолмски синдром” може спречити, но било би превише за један новински текст...