"Употреба" Хитлера

СМРТ ЈЕ ПОСТАЛА ТРАГИЧНА ИРАЧКА СВАКОДНЕВИЦА. Нема више дана да из ове земље на обалама Тигра и Еуфрата не стигне вест о десетинама нових жртава. Посебно је на удару престоница Багдад. Бројање лешева претворило се у рутину, у мртвачницама нема места, све више убијених сахрањује се у безименим гробницама.

Оваква ситуација није настала у Ираку преко ноћи. Од војне интервенције, 2003. године, Ирачани су се "навикавали" на насиље. Гинуло се, на почетку, углавном од стране руке али је – готово одмах после обарања Садама Хусеина са власти – букнуо отпор окупатору. Месецима су стизали извештаји о озбиљним сукобима устаника и страних трупа а онда је, готово неприметно, насиље попримило другачије "боје".

На сцену је ступила Ал каида, мете терористичких акција били су углавном странци, ирачка полиција и војска, државне установе. Ирачка спирала смрти овим, међутим, није била комплетирана. У фебруару ове године нападнута је шиитска џамија у Самари што је, како се касније испоставило, био сигнал за почетак смртоносног унутарисламског "лудила" које и данас траје.

У акцији су шиитски и сунитски ескадрони смрти који остављају иза себе трагичне крваве трагове. Ирачанин је ударио на Ирачанина а о степену мржње најбоље говори чињеница да се на лешевима жртава најчешће уочавају трагови мучења. Насиље је у Ираку достигло такве размере да се све озбиљније говори да је земља на самој ивици грађанског рата и како је "цепање" државе на три дела – шиитски, сунитски и курдски – једино разумно и могуће решење.

Најмањи утицај на ово што се тренутно догађа у Ираку имају тамошњи политичари. Покушај САД да у ову земљу на Средњем истоку "пресаде" западну демократију – избори, усвајање устава, формирање владе националног јединства – доживео је потпуни дебакл. Садашња влада у Багдаду, са шиитским премијером Нуријем ал Маликом на челу, постоји искључиво захваљујући присуству више од 130 хиљада страних војника. Без ирачке подршке и иоле озбиљнијег утицаја, њени позиви на национално помирење заиста звуче као последњи вапаји беспомоћног дављеника који се губе у свакодневним заглушујућим детонацијама бомби.

АДОЛФ ЈЕ ОПЕТ У МОДИ. Трагајући за што оштријим увредама, данашњи политички, идеолошки и верски противници све чешће потежу име нацистичког вође, немачког фирера Адолфа Хитлера. Чини се то на свим светским меридијанима и у најразличитијим приликама.

Најновији пример "употребе" Хитлера стигао је до Турске. Оштро реагујући на проповед поглавара Католичке цркве Бенедикта XVI у којој је спомињао исламског пророка Мухамеда, високи турски званичник Салих Капусуц – потпредседник владајуће АКП партије – упоредио је папу са Хитлером. Капусуц сматра да ће папа, због вређања Мухамеда, постати негативна фигура у историји попут немачког фирера и вође италијанских фашиста Бенита Мусолинија.

Само неколико дана раније, Адолфа се присетио и амерички председник Џорџ Буш. У говору америчким официрима Буш је вођу Ал каиде Осаму бин Ладена упоредио са Хитлером, али је био нешто оригиналнији од турског политичара. За америчког председника сличан зликовац је и Владимир Иљич Лењин.

"Бин Ладен и његови терористи сасвим јасно показују своје намере као што су то раније чинили Хитлер и Лењин", изјавио је председник САД.

Папа и Осама нису једини "заслужили" оваква поређења. Бивши израелски премијер Бенјамин Нетањаху сматра да је садашњи председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад "опаснији од Хитлера".

"Хитлер је прво покушао да пороби свет а затим и да произведе атомску бомбу. Иран прво жели да произведе атомску бомбу", упозорава израелски политичар.

Остао је запамћен и жесток вербални окршај председника Венецуеле Уга Чавеса и највиших америчких званичника. Свађу је покренуо Чавес оптужујући Буша да је "највећи терориста на свету". У одбрану председника САД стао је, како то и приличи министру одбране, Доналд Рамсфелд изјавом у којој Чавеса пореди са Хитлером. Председник Венецуеле није, међутим, желео да устукне па је поручио да је "Буш гори од Хитлера".