Гневна средња класа

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 12. октобра – За непуне три недеље, 2. новембра, Американци излазе на биралишта, да би гласали за 37 од 100 чланова Сената, изабрали свих 435 конгресмена у Представнички дом, а у 34 од 50 федералних држава изјашњаваће се и о кандидатима за гувернере.

Биће то велико одмеравање снага између два главна политичка табора, демократа и републиканаца. По некима, биће то и референдум о Бараку Обами, на двогодишњицу његове историјске победе на председничким изборима.

Судећи по овдашњим медијима, један од највероватнијих исхода овог политичког дербија биће „цунами” републиканаца: прогнозира се да ће највероватније освојити већину у Представничком дому, а можда и у Конгресу, чиме би Обами као председнику биле везане руке у законодавним иницијативама. То би такође могло – али не мора – да знатно умањи његове шансе да 2012. освоји и други мандат.

Па ипак, многи су опрезни у предвиђању исхода, не само зато што је политичко гледање у звезде незахвалан посао. Кампања је, наиме, у пуном јеку и многи бирачи још имају времена да одлуче који избор би могао да им донесе више користи и отклони им данас растуће егзистенцијалне бриге.

Обама лично је кренуо у офанзиву и у кампањи за демократе биће, мање-више, све до изборног дана. Прекјуче је био у Филаделфији, а јуче у Мајамију. Он је главни говорник на великим предизборним митинзима, али и у „дворишним сусретима”, разговорима са малим групама грађана које настоји да убеди зашто је добро да демократе задрже већину у оба конгресна дома коју су стекли пре две године.

У тим сусретима се лепо види шта су главне бриге бирача: незапосленост пре свега, али и начин на који функционише политички систем, похлепа банкара са Волстрита, растући јаз у приходима између финансијске и пословне елите и обичних људи, који, откако је пре три године почела економска криза, све више раде, за све мање пара.

Они чији гласови одлучују на свим изборима – припадници америчке средње класе (они чији су приходи између 5.000 и 8.000 долара месечно) нису само незадовољни, него и гневни. Незапосленост је још брутално висока (стално осцилира између девет и 10 одсто), радна места која су изгубљена због кризе не враћају се, а први пут је озбиљно уздрман и такозвани амерички сан – да свака генерација живи боље од претходне.

За то није крив Обама, који је већину проблема наследио од владе претходног председника Џорџа Буша. Не може се порећи да је одмах по усељењу у Белу кућу предузео низ мера да заустави рецесију и систем спасе од колапса који је у једном моменту запретио. Озаконио је и неколико великих реформи, од здравственог осигурања до веће контроле Волстрита, али, као што је сам рекао на једном од митинга ових дана – „много људи још чека на главну економску вест: да су примљени назад на посао”.

У кампањи Обама показује прстом на опозицију, републиканце, који су стално саботирали све његове иницијативе у Конгресу, а да при том нису нудили конкретну алтернативу. Прекјуче је, међутим, реторику додатно заоштрио, оптужујући Америчку привредну комору, моћан пословни лоби, да користи страни новац у својим изборним донацијама намењеним углавном републиканцима (Комора је објавила да ће у овој кампањи потрошити 75 милиона долара).

Нови фактор на политичкој сцени је и „Чајна партија”, спонтани покрет конзервативаца који тражи мање мешање државе у економију и захтева обнову „америчких вредности”. Покрет је, у прелиминарним изборима када је одлучивано о кандидатима, помрсио рачуне многим републиканским ветеранима, дајући предност млађим политичарима који су се истицали острашћеном политичком демагогијом.

Опрезнији аналитичари, међутим, сматрају да је прерано за отписивање Обаме: његову тренутну политичку ситуацију пореде са оном коју је у истом периоду првог мандата пре 16 година имао Бил Клинтон. Као и Обама данас, и Клинтон је 1994. председавао економији недовољно опорављеној да би преокренула незадовољство бирача, имао је иза себе неколико законодавних победа које су, међутим, већ биле заборављене. Републиканци су и тада велики број Американаца убедили да председник „није један од њих” – што им је овога пута много лакше због боје Обамине коже и могућности да му залепе етикету „муслимана из Кеније”.

Републиканци су 1994. запосели Конгрес, али се Клинтон већ 1995. политички опоравио и без великих проблема касније освојио други мандат. Да ли ће за такав подвиг формулу пронаћи и Обама остаје да се види. Америка 2010. у сваком случају није иста као она из 1994. Поређења су додуше згодна, али историја се углавном не понавља.

Милан Мишић