Пролеће крајинске јесени

Анђелко Анушић (1953), песник, приповедач, романсијер, есејиста, антологичар, публициста, добитник је награде „Светозар Ћоровић” за 2009. и 2010. годину, која се додељује на Ћоровићевим сусретима у Билећи, за роман „Прозор отворен на висибабу и кукурек”, у издању Завода за уџбенике из Источног Сарајева. У образложењу жирија се каже да аутор у награђеној књизи „уметнички упечатљиво изражава трагику и несрећу расељених крајишких Срба”. Анушић је објавио још два романа са сличном тематиком: „Силазак Сина у сан” (2001) и „Адресар изгубљених душа” (2006).

Ово је ваша трећа књига која говори о последњем рату и страдању Срба у Крајини. Очигледно неисцрпна тема?

О овој теми говори и моја поезија, као и књиге приповедака – уздам се у оне најуспелије, које су тако оцењене. Тема је подстицајна, књижевно интактна барем из два разлога. Српски животни и историјски простор склон је, до дана данашњих, непрестаном крајињењу, закрајињењу. Кад ће престати овај удесни процес, парадокс српске историје – не усуђујем се ни да помислим. И Косово и Метохија, нажалост, наша је нова Крајина, зар не? Друга је ствар колико смо спремни да то видимо и признамо. И цео свет је под крајинским азимутом! А коб Републике Српске Крајине оличена у геноцидном изгону њених староседелаца, који смо садомазохистички прихватили из речника прогонитеља, сатрапа под називом „Олуја” – вуче своје паганске корене из тавних векова. Тамни облаци „Олује” гомилали су се столећима. Своју кумулативну тачку и градоносну убојност досезали су више пута: током постојања Војне Крајине, ратовања, гињења Крајишника за интересе хришћанске, католичке Европе, и њихове грке граничарске славе преточене у богато и потресно, усмено песничко предање; затим 1914, и нарочито током Другог светског рата и злопостања Независне Државе Хрватске. У мојим књижевним визијама настојим да обухватим историјски континуитет трагедије Крајишника. Нажалост, ми још немамо књиге која би факционално и фикционално наткрилила и пресаздала ту вишевековну олујну кумулацију. Усуђујем се рећи, ризикујући кошаву на своју „ентитетску” главу и плећа, да ми још немамо целисходног књижевног дела о „Олуји”!

Срби су у свим претходним ратовима били на страни победника. У овом последњем остали смо сами и све изгубили, и Крајину о којој пишете?

Ко зна ко је стварно победник, а ко пораженик! Можда је баш пораженик највећи победник! Ништа се још не зна, утакмица још траје. Нека се не радују они који су одложили земаљске трубе и добоше, окачили туђе ордење о прса пилећа, и прихватили се Иродовог пехара! Ништа се не може изгубити што је под небом једном засвагда именовано. Оно је у духовним тапијама, у језичкој грунтовници, катастру. Зар би се Господ човеку залудно објавио и укрепио га Ријечју, и Књигом над Књигама!

Зашто наслов „Прозор отворен на висибабу и кукурек”?

Зато што је српско, и уопште људско биолошко, духовно, културно и историјско постојање – антрополошки парадокс, фигура дуализма. Такође су и тема мога романа, и судбине мојих јунака, продукт дуализма. Зато би се мој роман, због утешне катарзе коју призива, могао насловити и као „Пролеће крајишке јесени”, а да ништа не изгуби од своје семантичке, тематске и стилско-језичке суштине. Наш живот је, песнички речено, „пролећно окно накратко отворено на висибабу и кукурек”, јер тамо где је пролеће – ту је и јесен! Нема првог без другог, и обратно.

Висибаба и кукурек су, што је парадокс, симболи јесени, а не пролећа?

Јесте да је висибаба благовесница пролећа која расте по тратинама, утринама, лединама, пишталинама, али, не заборавите, и по гробиштима, кућиштима, згариштима... За кукурек се исто то може казати, с тим да он у моме роману има, сасвим извесну, функционалну „мисију” апокалиптичне трубе гркости човековог живота. И зар вас висибаба својом „обновитељском”, надеждном појавом, својом цветном знаменком, не подсећа, ипак, на смерно приклањање човекове главе удесу, коби, тавној земљици? Зар вас библијски не опомиње на човекову исходну слику његове снуждености, посрнућа, пада, брзог проминућа и нестанка?

Јунаци ваше књиге су и Вук Караџић и Сава Мркаљ. Зашто баш они?   

Познато је, из неких шкртих историјских извора, да је Вук боравио у Топуском на Кордуну, у тамошњој бањи на лечењу. Том приликом је био намеран да посети православне хришћане у Турској, односно у Босанској крајини, на Сувој међи, и запише њихово усмено поетско предање које није безначајно. Агарјански граничари били су непопустљиви! Према народном „предању” које је домислио мој наратор, Вук још чека на оној међи не би ли се смиловали мрки, индоктринирани чувари! Генијални Сава Мркаљ, његов несрећни живот и велико, запостављено и покрадено дело, парадигма су злехуде судбине Крајишника, односно „хрватских” Срба. Сава је први јаукнуо за својим Крајишницима, у песми „Јао... триста пута”? То је прво опело овоме народу!

Књига је пуна цитата. Да ли је ово постмодернистички роман о страдању Срба?

Цитати, они историјски и документарни, као и апокрифни, али и они које сам напросто „измислио” – у функцији су обујмљивања, уметничком визијом, историјског континуитета вишевековне калварије Крајишника-Граничара, Срба из Хрватске. Наратор се трудио да се напије воде са првог извора! Тамо где су, на оном потоку, вук и лане некада пили заједно.

Зоран Радисављевић