Ретко сам задовољан што сам Италијан

Мада је почео да пише већ са двадесет година, италијански књижевник Ери де Лука своју прву књигу објавио је тек 1989, са тридесет девет година. Током следеће две деценије, овај изузетно плодан писац обогатио је италијанску књижевност са више од шездесет остварења: поезијом, есејима, приповедачком прозом и позоришним текстовима. Добитник је три француске литерарне награде. Када је 1968. из родног Напуља стигао у Рим, ради наставка школовања у елитној француској гимназији која припрема дипломате, Де Лука се, уместо зацртане дипломатске каријере, убрзо придружио покрету екстремне левице Лота континуа (Непрекидна борба). Након распуштања организације, Де Лука је одабрао да остане на „истој страни” и, пре него што постане писац, песник, новинар и преводилац са хебрејског, буде физички радник. За време рата у бившој Југославији Де Лука је често боравио у Босни као возач хуманитарног конвоја, а 1999. током бомбардовања боравио је у Београду. Потресне утиске из овог периода пренео је у књизи „Приземље”. Са Де Луком смо разговарали у Фиренци поводом промоције његове књиге „Тежина лептира”.

Недавно сте испричали да увек пишете ослањајући се на колена, пре зоре и у свесци са линијама. Да ли постоји неко објашњење за овај ритуал?

Навикао сам да пишем на коленима зато што сам почео да пишем на местима где није било стола. Уосталом, то је и за кичму боље. Што се тиче линија, без њих укриво пишем. А квадратићи су више за бројеве, мање за слова. Њихова мрежаста форма ми смета, подсећа на ограђене просторе, на животе упетљане у мрежи.

Описујући један од ликова из Ваше књиге „Тежина лептира”, ловца, рекли сте да сте му „позајмили” Ваш инфаркт. Постоји ли још нешто друго Ваше у овој прелепој причи?

Да, има. Мислим да сам добро распоређен између ловца и животиње. Имам људску солидарност према животињи и животињску према ловцу. Као чест посетилац планине сматрам да смо ми у планинском амбијенту мањина. Планина је најнеприступачније место за људе, планински врхови су последње место за човека. И алпинисти су ту само у пролазу, као провизорни гости. Чак и они најспособнији, када потроше резерву среће, изгубе битку са планином. Не постоји никаква компетенција која може да гарантује сигурност у планини.

Као возач хуманитарних конвоја, често сте боравили у Босни и Херцеговини. Можете ли рећи нешто више о овом Вашем искуству.

Носили смо помоћ како избеглицама у избегличким логорима, тако и становништву у опседнутим градовима, као што је био случај у Мостару. Сваки пут када смо долазили, на лицу места добијали смо информације о томе шта је тим људима најпотребније и, следећи пут, трудили смо се да донесемо пакете по мери породица. Заобилазили смо званичне токове. Уместо искрцавања помоћи у великим магацинима, које су контролисали војници и моћници, ми смо се определили за рашчлањену дистрибуцију без паразитског посредовања разноразних званичних агенција. Тако сам и ја, као возач, заједно са многим Италијанима, успевао да колико-толико директно помогнем људима. Тада сам радио на градилишту, и моје колеге су ми чувале радно место замењујући ме док сам био одсутан. На овим турама, које су обично трајале четири до пет дана, често смо сами плаћали бензин. Та путовања горе-доле, била су најбоља ствар коју сам могао да урадим са мојих четрдесет година. Иако сам ретко задовољан што сам Италијан, тих деведесетих био сам поносан што сам Италијан.

Једном приликом сте написали да нисте ангажовани писац. Зашто?

Немам поверења у књижевнике у политици. Ја сам онај који пише приче, тј. онај који наводи примере, не знам да извлачим ниједно правило понашања. Нисам ангажована личност и не допада ми се да потписујем апеле, петиције и слична испирања савести. Ако могу, више волим да стојим у приземљу где се догађа трвење између идеја и јавног реда. Инспирацију налазим на плочнику, међу људима, и не бавим се општим погледом на свет.

Ипак, понекад сте преузимали одређене обавезе које су Вас у пролеће 1999. довеле до пресељења у Београд за време НАТО бомбардовања.

Неколико пута у животу догодило ми се да служим некој доброј ствари. Ја сам припадао последњој револуционарној генерацији Европе. Поред посла возача у конвојима који су носили помоћ за време рата у Босни, у пролеће 1999. отишао сам у Београд да бих био на страни мете авионских НАТО напада. То су били моји грађански гестови. У Београду ја никад нисам ишао у склоништа. У противном, остао бих код куће.

Снежана Симић

------------------------------------------------------

Идем у Београд, на страну бомбардованих

„Крајем априла, последње године прошлог века, добијам од југословенских власти дозволу да одем за Београд. Пре поласка написао сам ову белешку.

Крећем на путовање да бих стигао у Београд. Проћи ћу преко Мађарске, једине отворене границе. Срби нису моји непријатељи, нисам непријатељ ниједног народа. Више од пет година идем као возач конвоја који носе помоћ народима у Босни. Заједно са хиљадама Италијана успели смо да помогнемо избеглицама, Муслиманима, Хрватима, Србима. Тих година преузета је обавеза да се буде са свим оштећеним странама. Данас је и српски народ страна оштећена НАТО бомбардовањем. Ова повреда потиче из моје земље, узлеће са њених писта. Бацање бомби изнад једног града је терористички акт у правом смислу речи... погодити град, циљати на цивиле више него на војнике јесте тероризам. Идем у Београд да станем на страну бомбардованих. Напуштам моју земљу бомбардера где породице недељом иду на излет близу базе у Авијану да би гледали узлетање авиона претоварених бомбама.

Идем у Београд да слушам сирене које је моја мајка упознала као девојка под небом Напуља. Извињавам се њој за ову историјску риму коју не желим да избегнем: бити у граду Европе који бомбардује друга Европа. Припадам овом веку, син сам његов и моје мајке, не могу да се одрекнем наследства.

Мајско небо је претешко од звезда које зову очи да се широм отворе. Идем код једног народа затвореног у подруму, који се везује ланцима за мост да би га одбранио. Идем да с њим поделим мало несанице.

Ишао сам тамо да боравим, а не да чиним акт отпора. Ишао сам да бих се ноћу нагнуо кроз прозор на последњем спрату хотела Москва, соба 411, на врху узбрдице Балканске улице. То није био мирољубив чин већ најагресивнији на мом располагању.”

(Одломак из записа „Мајске ноћи ’99” из Де Лукине књиге „Приземље”, издавач Нотетемпо, 2008)

Приредила и превела Снежана Симић