Retko sam zadovoljan što sam Italijan

Mada je počeo da piše već sa dvadeset godina, italijanski književnik Eri de Luka svoju prvu knjigu objavio je tek 1989, sa trideset devet godina. Tokom sledeće dve decenije, ovaj izuzetno plodan pisac obogatio je italijansku književnost sa više od šezdeset ostvarenja: poezijom, esejima, pripovedačkom prozom i pozorišnim tekstovima. Dobitnik je tri francuske literarne nagrade. Kada je 1968. iz rodnog Napulja stigao u Rim, radi nastavka školovanja u elitnoj francuskoj gimnaziji koja priprema diplomate, De Luka se, umesto zacrtane diplomatske karijere, ubrzo pridružio pokretu ekstremne levice Lota kontinua (Neprekidna borba). Nakon raspuštanja organizacije, De Luka je odabrao da ostane na „istoj strani” i, pre nego što postane pisac, pesnik, novinar i prevodilac sa hebrejskog, bude fizički radnik. Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji De Luka je često boravio u Bosni kao vozač humanitarnog konvoja, a 1999. tokom bombardovanja boravio je u Beogradu. Potresne utiske iz ovog perioda preneo je u knjizi „Prizemlje”. Sa De Lukom smo razgovarali u Firenci povodom promocije njegove knjige „Težina leptira”.

Nedavno ste ispričali da uvek pišete oslanjajući se na kolena, pre zore i u svesci sa linijama. Da li postoji neko objašnjenje za ovaj ritual?

Navikao sam da pišem na kolenima zato što sam počeo da pišem na mestima gde nije bilo stola. Uostalom, to je i za kičmu bolje. Što se tiče linija, bez njih ukrivo pišem. A kvadratići su više za brojeve, manje za slova. Njihova mrežasta forma mi smeta, podseća na ograđene prostore, na živote upetljane u mreži.

Opisujući jedan od likova iz Vaše knjige „Težina leptira”, lovca, rekli ste da ste mu „pozajmili” Vaš infarkt. Postoji li još nešto drugo Vaše u ovoj prelepoj priči?

Da, ima. Mislim da sam dobro raspoređen između lovca i životinje. Imam ljudsku solidarnost prema životinji i životinjsku prema lovcu. Kao čest posetilac planine smatram da smo mi u planinskom ambijentu manjina. Planina je najnepristupačnije mesto za ljude, planinski vrhovi su poslednje mesto za čoveka. I alpinisti su tu samo u prolazu, kao provizorni gosti. Čak i oni najsposobniji, kada potroše rezervu sreće, izgube bitku sa planinom. Ne postoji nikakva kompetencija koja može da garantuje sigurnost u planini.

Kao vozač humanitarnih konvoja, često ste boravili u Bosni i Hercegovini. Možete li reći nešto više o ovom Vašem iskustvu.

Nosili smo pomoć kako izbeglicama u izbegličkim logorima, tako i stanovništvu u opsednutim gradovima, kao što je bio slučaj u Mostaru. Svaki put kada smo dolazili, na licu mesta dobijali smo informacije o tome šta je tim ljudima najpotrebnije i, sledeći put, trudili smo se da donesemo pakete po meri porodica. Zaobilazili smo zvanične tokove. Umesto iskrcavanja pomoći u velikim magacinima, koje su kontrolisali vojnici i moćnici, mi smo se opredelili za raščlanjenu distribuciju bez parazitskog posredovanja raznoraznih zvaničnih agencija. Tako sam i ja, kao vozač, zajedno sa mnogim Italijanima, uspevao da koliko-toliko direktno pomognem ljudima. Tada sam radio na gradilištu, i moje kolege su mi čuvale radno mesto zamenjujući me dok sam bio odsutan. Na ovim turama, koje su obično trajale četiri do pet dana, često smo sami plaćali benzin. Ta putovanja gore-dole, bila su najbolja stvar koju sam mogao da uradim sa mojih četrdeset godina. Iako sam retko zadovoljan što sam Italijan, tih devedesetih bio sam ponosan što sam Italijan.

Jednom prilikom ste napisali da niste angažovani pisac. Zašto?

Nemam poverenja u književnike u politici. Ja sam onaj koji piše priče, tj. onaj koji navodi primere, ne znam da izvlačim nijedno pravilo ponašanja. Nisam angažovana ličnost i ne dopada mi se da potpisujem apele, peticije i slična ispiranja savesti. Ako mogu, više volim da stojim u prizemlju gde se događa trvenje između ideja i javnog reda. Inspiraciju nalazim na pločniku, među ljudima, i ne bavim se opštim pogledom na svet.

Ipak, ponekad ste preuzimali određene obaveze koje su Vas u proleće 1999. dovele do preseljenja u Beograd za vreme NATO bombardovanja.

Nekoliko puta u životu dogodilo mi se da služim nekoj dobroj stvari. Ja sam pripadao poslednjoj revolucionarnoj generaciji Evrope. Pored posla vozača u konvojima koji su nosili pomoć za vreme rata u Bosni, u proleće 1999. otišao sam u Beograd da bih bio na strani mete avionskih NATO napada. To su bili moji građanski gestovi. U Beogradu ja nikad nisam išao u skloništa. U protivnom, ostao bih kod kuće.

Snežana Simić

------------------------------------------------------

Idem u Beograd, na stranu bombardovanih

„Krajem aprila, poslednje godine prošlog veka, dobijam od jugoslovenskih vlasti dozvolu da odem za Beograd. Pre polaska napisao sam ovu belešku.

Krećem na putovanje da bih stigao u Beograd. Proći ću preko Mađarske, jedine otvorene granice. Srbi nisu moji neprijatelji, nisam neprijatelj nijednog naroda. Više od pet godina idem kao vozač konvoja koji nose pomoć narodima u Bosni. Zajedno sa hiljadama Italijana uspeli smo da pomognemo izbeglicama, Muslimanima, Hrvatima, Srbima. Tih godina preuzeta je obaveza da se bude sa svim oštećenim stranama. Danas je i srpski narod strana oštećena NATO bombardovanjem. Ova povreda potiče iz moje zemlje, uzleće sa njenih pista. Bacanje bombi iznad jednog grada je teroristički akt u pravom smislu reči... pogoditi grad, ciljati na civile više nego na vojnike jeste terorizam. Idem u Beograd da stanem na stranu bombardovanih. Napuštam moju zemlju bombardera gde porodice nedeljom idu na izlet blizu baze u Avijanu da bi gledali uzletanje aviona pretovarenih bombama.

Idem u Beograd da slušam sirene koje je moja majka upoznala kao devojka pod nebom Napulja. Izvinjavam se njoj za ovu istorijsku rimu koju ne želim da izbegnem: biti u gradu Evrope koji bombarduje druga Evropa. Pripadam ovom veku, sin sam njegov i moje majke, ne mogu da se odreknem nasledstva.

Majsko nebo je preteško od zvezda koje zovu oči da se širom otvore. Idem kod jednog naroda zatvorenog u podrumu, koji se vezuje lancima za most da bi ga odbranio. Idem da s njim podelim malo nesanice.

Išao sam tamo da boravim, a ne da činim akt otpora. Išao sam da bih se noću nagnuo kroz prozor na poslednjem spratu hotela Moskva, soba 411, na vrhu uzbrdice Balkanske ulice. To nije bio miroljubiv čin već najagresivniji na mom raspolaganju.”

(Odlomak iz zapisa „Majske noći ’99” iz De Lukine knjige „Prizemlje”, izdavač Notetempo, 2008)

Priredila i prevela Snežana Simić