Енглески деценијски рат са хулиганима

Колевка фудбалског насиља је Велика Британија, земља у којој је и измишљен најпопуларнији спорт на свету. Бујање хулиганизма на острвским стадионима и око њих почело је средином шездесетих година прошлог века и постепено се проширило и на остале европске земље у већој или мањој мери.

Трагедија на бриселском стадиону „Хејсел” 1985. када је 39 Јувентусових навијача погинуло бежећи са трибина пред налетом Ливерпулових присталица, представљала је „дан де” у Енглеској у борби против свих оних који својим понашањем и деловањем угрожавају већину осталих гледалаца и грађана.

Економија и промена закона

У ширем друштвено-историјском контексту енглеска борба против хулигана била је олакшана (не и лака јер још и данас траје) проналаском нафте у Северном мору и решеношћу премијера, прво Маргарет Тачер, а онда и Џона Мејџора, да се овакве ствари ставе под контролу државе. Или, док је економска ситуација сиромашније Енглезе „терала” да незадовољство тешким животом изражавају насилним понашањем, уз одсуство синхронизоване акције у спречавању изгреда, хулигански покрет је бујао. Са побољшавањем стандарда сплашњавало је и ратничко понашање. Наравно, ни то само по себи не би било довољно да паралелно са бољим живот није почела и држава да се хвата у коштац са горућим проблемом.

Фудбалска Европа је после „Хејсела” забранила учешће енглеским клубовима у међународним такмичењима и „острвских хорди” нигде није било скоро шест година.

За време трајања казне Енглези су почели да мењају сопствено законодавство разним актима 1986, 1989, 1991. (санкционисано бацање предмета и на терен и на трибине, учествовање у немирима, расистичко навијање, утрчавање на терен), 1999. (први пут је уведена забрана присуства утакмицама раније означених учесника нереда), 2000. (казне су проширене и на међународне дуеле, јер су појединци морали да у полицијским станицама предају пасоше који би им после одређеног времена били враћани)...

Упоредо са законима почео је и „рад на терену”. Специјално обучени полицијски службеници инфилтрирали би се у навијачке групације, пратећи изнутра дешавања и скупљајући доказе за будуће судске процесе. Сваки клуб у премијер лиги добио је свог полицајца за везу задуженог да размењује све податке са осталим колегама на истим пословима. Касније се сарадња развила и међу осталим европским државама уочи важних интернационалних сусрета или такмичења. У оквиру Националне криминалистичке обавештајне службе (NCIS) 1992. формирано је „фудбалско одељење” где су се сливали свих оперативни подаци. Анализирани су за сваки меч број и репутација и домаћих и гостујућих навијача, раније утакмице та два клуба, важност дуела, обавештајни подаци и тако се правила безбедносна и процена и мрежа.

Радило се и на побољшању безбедности гледалаца на стадионима тако што су од 1993, после погибије 96 Ливерпулових навијача на стадиону „Хилсбороу” 1989, сви премијерлигашки објекти и елиминисали „навијачке ограде” и поставили седишта, тако да је стајање укинуто.

Када су Американци одахнули

Развојем технологије и постављањем система затворене телевизије (CCTV) на стадионима, полицајцима је олакшано праћење сумњивих особа, као и њихово понашање на трибинама. Сви стадиони су добили „контролне собе” из којих је сигнализирано где су могућа „жаришта” и из којих је координирана одговарајућа акција. Коришћени су око стадиона и посебни аутомобили („hoolivan”), нека врста репортажних кола, опремљени видео-камерама, из којих је јављано шта се дешава на прилазима месту одигравања утакмица.

У Енглеској, у периоду најжешће борбе против хулигана, на удару су се нашли и медији, нарочито таблоиди, јер су сензационалистичким написима више промовисали оно шта раде изгредници него што су писали о догађајима везаним за спорт. Било је немало протеста да је то ограничавање права о слободи изражавања, али држава није одступала од свог чврстог курса.

Колико су се годинама ствари померале „милиметар по милиметар” види се и из изјаве Алена Ротенберга, председника Организационог комитета мундијала у САД 1994. који је тада рекао: „Учешће три земље би нам створило озбиљне логистичке проблеме и добро је што их нема у Америци. То су Ирак, Иран и Енглеска...”

Ипак, много је и урађено. Данас у обезбеђивању обичног (утакмица која није означена категоријом високог ризика) меча у Енглеској учествује између 25 и 100 полицајаца и то око стадиона. О безбедности гледалаца на трибинама у објекту брину приватне агенције и стјуарти (полицајац има овлашћење да реагује само ако је закон прекршен, а они и ако нису поштована клупска правила о понашању, нпр. устајање са седишта и сл.). Пре десет година 38 одсто испитаника је као главни разлог неодласка на утакмице наводило страх од хулигана – данас тек седам одсто. На листи приоритета у Енглеској сада су скупе улазнице, време одигравања утакмица или губљење поверења у такмичење које је због уплива новца постало велики бизнис.

Ратко Павловић