Engleski decenijski rat sa huliganima

Kolevka fudbalskog nasilja je Velika Britanija, zemlja u kojoj je i izmišljen najpopularniji sport na svetu. Bujanje huliganizma na ostrvskim stadionima i oko njih počelo je sredinom šezdesetih godina prošlog veka i postepeno se proširilo i na ostale evropske zemlje u većoj ili manjoj meri.

Tragedija na briselskom stadionu „Hejsel” 1985. kada je 39 Juventusovih navijača poginulo bežeći sa tribina pred naletom Liverpulovih pristalica, predstavljala je „dan de” u Engleskoj u borbi protiv svih onih koji svojim ponašanjem i delovanjem ugrožavaju većinu ostalih gledalaca i građana.

Ekonomija i promena zakona

U širem društveno-istorijskom kontekstu engleska borba protiv huligana bila je olakšana (ne i laka jer još i danas traje) pronalaskom nafte u Severnom moru i rešenošću premijera, prvo Margaret Tačer, a onda i Džona Mejdžora, da se ovakve stvari stave pod kontrolu države. Ili, dok je ekonomska situacija siromašnije Engleze „terala” da nezadovoljstvo teškim životom izražavaju nasilnim ponašanjem, uz odsustvo sinhronizovane akcije u sprečavanju izgreda, huliganski pokret je bujao. Sa poboljšavanjem standarda splašnjavalo je i ratničko ponašanje. Naravno, ni to samo po sebi ne bi bilo dovoljno da paralelno sa boljim život nije počela i država da se hvata u koštac sa gorućim problemom.

Fudbalska Evropa je posle „Hejsela” zabranila učešće engleskim klubovima u međunarodnim takmičenjima i „ostrvskih hordi” nigde nije bilo skoro šest godina.

Za vreme trajanja kazne Englezi su počeli da menjaju sopstveno zakonodavstvo raznim aktima 1986, 1989, 1991. (sankcionisano bacanje predmeta i na teren i na tribine, učestvovanje u nemirima, rasističko navijanje, utrčavanje na teren), 1999. (prvi put je uvedena zabrana prisustva utakmicama ranije označenih učesnika nereda), 2000. (kazne su proširene i na međunarodne duele, jer su pojedinci morali da u policijskim stanicama predaju pasoše koji bi im posle određenog vremena bili vraćani)...

Uporedo sa zakonima počeo je i „rad na terenu”. Specijalno obučeni policijski službenici infiltrirali bi se u navijačke grupacije, prateći iznutra dešavanja i skupljajući dokaze za buduće sudske procese. Svaki klub u premijer ligi dobio je svog policajca za vezu zaduženog da razmenjuje sve podatke sa ostalim kolegama na istim poslovima. Kasnije se saradnja razvila i među ostalim evropskim državama uoči važnih internacionalnih susreta ili takmičenja. U okviru Nacionalne kriminalističke obaveštajne službe (NCIS) 1992. formirano je „fudbalsko odeljenje” gde su se slivali svih operativni podaci. Analizirani su za svaki meč broj i reputacija i domaćih i gostujućih navijača, ranije utakmice ta dva kluba, važnost duela, obaveštajni podaci i tako se pravila bezbednosna i procena i mreža.

Radilo se i na poboljšanju bezbednosti gledalaca na stadionima tako što su od 1993, posle pogibije 96 Liverpulovih navijača na stadionu „Hilsborou” 1989, svi premijerligaški objekti i eliminisali „navijačke ograde” i postavili sedišta, tako da je stajanje ukinuto.

Kada su Amerikanci odahnuli

Razvojem tehnologije i postavljanjem sistema zatvorene televizije (CCTV) na stadionima, policajcima je olakšano praćenje sumnjivih osoba, kao i njihovo ponašanje na tribinama. Svi stadioni su dobili „kontrolne sobe” iz kojih je signalizirano gde su moguća „žarišta” i iz kojih je koordinirana odgovarajuća akcija. Korišćeni su oko stadiona i posebni automobili („hoolivan”), neka vrsta reportažnih kola, opremljeni video-kamerama, iz kojih je javljano šta se dešava na prilazima mestu odigravanja utakmica.

U Engleskoj, u periodu najžešće borbe protiv huligana, na udaru su se našli i mediji, naročito tabloidi, jer su senzacionalističkim napisima više promovisali ono šta rade izgrednici nego što su pisali o događajima vezanim za sport. Bilo je nemalo protesta da je to ograničavanje prava o slobodi izražavanja, ali država nije odstupala od svog čvrstog kursa.

Koliko su se godinama stvari pomerale „milimetar po milimetar” vidi se i iz izjave Alena Rotenberga, predsednika Organizacionog komiteta mundijala u SAD 1994. koji je tada rekao: „Učešće tri zemlje bi nam stvorilo ozbiljne logističke probleme i dobro je što ih nema u Americi. To su Irak, Iran i Engleska...”

Ipak, mnogo je i urađeno. Danas u obezbeđivanju običnog (utakmica koja nije označena kategorijom visokog rizika) meča u Engleskoj učestvuje između 25 i 100 policajaca i to oko stadiona. O bezbednosti gledalaca na tribinama u objektu brinu privatne agencije i stjuarti (policajac ima ovlašćenje da reaguje samo ako je zakon prekršen, a oni i ako nisu poštovana klupska pravila o ponašanju, npr. ustajanje sa sedišta i sl.). Pre deset godina 38 odsto ispitanika je kao glavni razlog neodlaska na utakmice navodilo strah od huligana – danas tek sedam odsto. Na listi prioriteta u Engleskoj sada su skupe ulaznice, vreme odigravanja utakmica ili gubljenje poverenja u takmičenje koje je zbog upliva novca postalo veliki biznis.

Ratko Pavlović