Србија као Холивуд

Хоће ли Влада Србије подржати идеју министра одбране Драгана Шутановца да Србија финансира снимање филма о спасавању америчких ваздухопловаца током Другог светског рата? Хоћемо ли добити српску верзију „Спасавања редова Рајана”?Обилазећи недавно село Прањани, одакле је са импровизованог аеродрома 1944. године авионима Ц-47 евакуисано више од 500 америчких пилота и навигатора, министар одбране се заложио за снимање филма о том догађају рекавши да је уверен да ће влада дати средства за тај филм. Из владе, за сада, ни речи о томе. Вероватно влада има пречег посла у смиривању штрајкова, или неки у влади можда мисле да Пентагон треба да одвоји паре за тај пројекат. А ови у Пентагону ћуте, изгледа да им не пада на памет да то финансирају. Нешто нисам приметио ни да је америчка амбасадорка госпођа Мери Ворлик, обилазећи село Прањани, обећала паре за тај филм. Одмах да се разумемо, ја подржавам идеју министра одбране Драгана Шутановца, али ме муче неке дилеме. Главна је, шта желимо да докажемо тим филмом.

Није спорно да су амерички ваздухопловци спасени у Србији и да је то била једна од највећих таквих операција у Другом светском рату. Истина, око 200 америчких пилота спасено је скоро у истом временском периоду и у Словенији, спасили су их партизани и евакуисали са импровизованог аеродрома у Белој Крајини. Један авион Ц-47 и данас стоји тамо на ливади као споменик. У Љубљани се још нико није сетио да о томе сними филм. Можда зато што је то, ипак, у принципу, била једна логистичка операција. А логистичара баш и нема у филмовима о Другом светском рату. За Спилберга или Камеруна то и није нека посебно атрактивна филмска прича. Пилоти погођених авиона спустили се у земљу Србију, спасили их сељаци, вероватно није било љубавних заплета ни амерички гледано херојских тренутака. Можда би се филмски могла искористити секвенца када народ убрзано равна терен пољског аеродрома, а Немци као желе да заузму тај простор. Само, питање је колико би то било у дослуху са чињеницама.

Но, хајде да снимимо тај филм. Како ћемо приказати четнике који су организовали евакуацију америчких пилота?Хоће ли на филму бити и генерал Дража Михаиловић?Јесу ли ти четници били Југословенска војска у отаџбини или само српски четници? Хајде да редефинишемо ко је у Другом светском рату победио на овим просторима. Шта значи бити победник? Да поделимо победу у том рату? Или, шта је значило бити Србин у Другом светском рату? Јасеновац, Крагујевац, или спасавање америчких пилота? Хоћемо ли тај филм снимати због интереса политичке елите Србије и наше љубави са Америком, или због вредности сећања? Коначно, на крају свих ратова победничке силе пишу историју и снимају филмове тако да то увек буде у интересу њихових елита. Тако је било и у Титовој Југославији, „Неретва”, „Сутјеска”. Наравно, при томе се мање ласкава сећања увек потискују. Опасно је дотеривати истину и историју да би је усагласили са идеолошким фантазмима. Може ли један филм негирати колаборацију? Или ће политика бити садржај историје? Која од сваког новог режима на овим просторима увек почиње изнова.

Хајде да снимимо тај филм о спасавању америчких пилота, али шта ћемо са југословенским краљем Петром Другим? Хоћемо ли жртвовати краља у име Драже? Као што је Милошевић жртвовао Тита у име себе. Хајде да величамо Краљевину Југославију на рачун бивше СФРЈ као неуспешног комунистичко-социјалистичког експеримента. Али зашто се онда нико није сетио да се сними филм о херојима са монитора „Драва”, који нису прихватили капитулацију и који су се борили против Вермахта у априлском рату 1941. Филм о хероју, поручнику бојног брода прве класе Александру Берићу који је поздрављајући југословенску заставу потонуо заједно са бродом. Или филм о херојима са разарача „Загреб”, поручницима бојног брода Сергеју Машери и Милану Спасићу, који су одбили да разарач предају Италијанима, дигли га у ваздух и потонули са бродом. Или, филм о пилотима Југословенског краљевског ваздухопловства који су херојски бранили Београд у априлу 1941. Ваљда тај филм смемо да снимимо, ако већ не можемо о пилотима који су бранили земљу 1999.

Је ли неко размишљао да сними филм о припадницима Црвене армије који су гинули ослобађајући Београд? Или сам ја наиван? Размишља ли неко у Србији да сними филм о Јасеновцу?

Не смемо доћи у ситуацију да отвaрaмо врата за рехабилитацију разних колаборационистичких снага које су током Другог светског рата сарађивале са окупатором. Јесу партизани и четници у Србији законом изједначени, али било је апсурдно објашњење да су се и једни и други борили за Србију. Колико знам, званично, борили су се за Југославију.

Дакле, да снимимо тај филм и запевамо песму: „Два светска рата и једно спасавање”.