Српско предграђе Сегедина

Деска – Дуж главног пута начичкана су предузећа, па село Деска као да више није посебно насеље, већ постаје једно од северних предграђа Сегедина. Одише мирноћом панонских места са уредним улицама, окреченим фасадама, лепо сређеним травњацима и цвећем, што је уобичајени „стандард” у Мађарској. Ипак, Деска је и другачија од околних насеља, јер путника на уласку у село уз мађарски дочекује и ћирилични натпис „Добро дошли”. Називи на сеоском Дому културе и библиотеци, такође су на српском језику, као уосталом и на свим институцијама.

Због садашњих 120 Срба који живе у Дески овај уступак можда и не би био неопходан, али он је ту као поштовање историјске чињенице да је некада у Дески живело између две и три хиљаде Срба, стварајући овде јаку заједницу са богатим културним животом, чији трагови се још могу видети. Ту су српско обданиште, српска основна школа, православна црквена општина, издавачка делатност, фолклорно друштво, библиотека, а однедавно и музеј.

Парох храма Светог преображења Господњег мр Светомир Миличић са Дешчанима дели свакодневицу последњих седам година. У парохијском дворишту, столетни кестен баца хладовину на оно што домаћини, сада већ готово великодушно зову „српско обданиште”.

– Од тридесеторо деце у обданишту, тек једно или двоје је из породице где је бар један родитељ Србин. У основној школи до четвртог разреда има седморо ученика. Додуше, има случајева и да мештани Мађари децу уписују у српску школу, како би научила језик. У вишим разредима основне школе на мађарском постоји могућност факултативног учења српског – објашњава парох Миличић.

Обданиште је изузетно скромно, али би већ наредне године овде требало да никне сређена зграда која ће бити грађена новцем Европске уније. У програму међусуседске сарадње, заједно са општином Нови Кнежевац у Србији, направљен је заједнички пројекат вредан више од пола милиона евра. Нешто више од 335.000 евра биће употребљено за обнову основне школе и обданишта и у Дески и у Новом Кнежевцу, а за преостали износ средиће се простор старог српског гробља у Дески који је зарастао у коров. Замисао је да тај простор добије обележја спомен-парка.

На понос српске заједнице овде је и Српско културно удружење „Банат” на чијем је челу Боривој Рус, а у оквиру њега је и фолклорна секција коју већ годинама предано води Кристифор Брцан.

Свештеник Миличић и без погледа у црквене књиге прецизно наводи да је у селу 120 душа чији је бар један родитељ Србин, али оно што га онеспокојава јесте да од укупног броја од 46 домаћинстава, који су под његовим духовним старатељством, чак 15 чине самци, удовице или удовци. За последњих седам година тек 14 пута је са породицама поделио радост крштења. А непосредно пред Први светски рат, сведоче црквени списи, овде се за годину дана крстило 87 малишана.

У некадашњем спахилуку Ђурађа Бранковића, потомци његовог народа знају да само упоран рад и очување онога што имају одржава заједницу. Чак и у детаљима. Тако је парох упорношћу „терао” своје старије парохијане да се присете којој породици припада која столица у 150 година старој цркви. Натписи с њиховим именима говоре и о неспремности на заборав, на опстанак породица из генерације у генерацију. Још више о томе сведочи црквена периодика, часопис „Слога” коју издаје овдашња црквена општина, бележећи у слици и речи наступе хора, рецитал најмлађих за Божић или Светог Саву. „Дешчанске свеске” штампа удружење „Банат”, а почивају на великом труду Боривоја Руса. Однедавно, у порти цркве, уз обданиште је и мали Етнолошки музеј. Из кућа парохијана извучено је истинско богатство народног стваралаштва, у везу, дрводељству, покућству и изложено у две просторије које треба да подсете да се овде увек скромно живело, али и дуго трајало.

Александра Исаков