Комшијама саградио цркву и пут

Јошаничка Бања – На путу према Јошаничкој Бањи, односно Копаонику, од пре неколико дана стоји необична табла. На њој је исцртана мапа пута који води горе у брдо, све узбрдо, читавом дужином деонице око два километра. На крају пута је једна од ретких заравни – код цркве. Мештани су новом, асфалтираном друму одмах кумовали и назвали га, како на табли пише, именом Миломира Главчића.

Реч је о човеку о коме смо као добротвору више пута писали, а који је из ових крајева, односно из суседног села Попа, отишао пре пола века. Сироче, дечак без родитеља и довољно хлеба, најпре је служио код газда, шегртовао код мајстора. Из војске је пребегао чамцем преко Преспанског језера у Грчку. Затим се обрео у Италији, да би се скрасио у Канади, покрај Нијагариних водопада у градићу Нијагара Фалс, где је сада један од најбогатијих Срба. У свој крај, своје село никада се није вратио, али га није заборавио и данас памти пејзаже, крајолике, путељке... али и људе. Помаже своје Главчиће, често и цело село, а да би људи у њему остали учествује или сам финансира разне објекте, такорећи, све што његови сељани од њега затраже.

Међутим, од пре две, три године помаже и комшије у суседном Жерађу. Наиме, када су Жерађани видели да Главчић у свом селу финансира градњу цркве, нису околишали.

– Стално смо размишљали како да обновимо и нашу светињу, у време турске окупације до темеља срушену. Били смо нешто мало започели, али без пара није ишло. Зато сам сео сам и написао писмо, отворено Миломира питао да ли може и овде да помогне. Он је одмах пристао и преузео даље финансирање па је прошле године градња и ове цркве окончана. Тако је испало, што се код нас Срба ретко дешава, да неко и комшије као своје помаже – каже свештеник у овој парохији Жељко Филиповић.

Међутим, како до цркве кад нема доброг пута?

– Опет смо се, преко његовог синовца Радоја Главчића, обратили Миломиру, али и општини. Требало нам је око седам милиона динара, ми мештани смо скупили око 350.000. Брзо је из Канаде стигла вест да ће Миломир платити скоро половину. Пристали су и у општини и ето овог пута, све је завршено за месец дана. Не води пут само до цркве, већ кроз село, које има 24 куће. Лакше и онима горе из Копривнице, а чешће ће да долазе и они из Покрвеника, из којег су се сви до једног одселили – објашњава нам Мирослав Радосављевић, члан Савета месне заједнице.

Хвали се новим путем и Бранко Бекчић поред чије куће је сад асфалт, у шали каже „сада можемо и у папучама“ и додаје „имања су нам скупља, али и ми сами, мало смо се погосподили, можемо колима до пред кућу, чешће нам долазе деца, гости...”.

Председник рашчанске општине Раденко Цветић је за „Политику“ објаснио да иако асфалтирање овог пута није било у плану нису могли да одбију и пропусте улагање мештана, односно Миломира Главчића, од прошле године и почасног грађанина Рашке.

– Морам похвалити и извођача радова фирму „Мегалит“, која је пристала да на наш део новца сачека до следеће године, пошто ову инвестицију у буџету нисмо били планирали – каже Цветић.

А, Радоје Главчић, човек који је на неки начин у овом крају Миломиров „амбасадор“, истиче да мештани и „Политици“ одају посебно признање због, како каже, вести и репортажа и из овог забитог и доскора заборављеног краја.

– Иначе – додаје Радоје – није много чудно што Миломир сада помаже и суседно, комшијско село. Јер, он није локални патриота већ воли читав српски народ и ево ту су подаци, помаже он људима диљем Србије, где год процени да је помоћ потребна.

Покушали смо да добијемо и кратку, телефонску изјаву од овог добротвора из Канаде, али уместо одговора он нас је одмах упитао:

– Реците ми, да ли су они тамо радосни због тог пута?

Пошто је добио потврдан одговор, једино је казао:

– Е, то је довољно и ја сам због њих срећан и весео, бар наредних месец, два...

Мирољуб Дугалић